0

И онда једне ноћи
у светој самоћи
чух тихи Глас,
ко голуб бео,
мекани цео
ко паперје беле птице:
„Покри твоје лице
и заборави себе.
Ако будеш увек
чекао Спас за тебе,
и кружио увек
око твога Ја
ко соко око куле,
а ти збаци црну ризу,
ено,
градови су близу
а ти знаш пут…
 

Не мисли, Мили, да сам крут,
но треба да видиш
у тмини светли прст,
и сазнаш:
да носити Крст
значи велику Славу.

Јела Спиридоновић Савић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top