 |
| Τίτος Πατρίκιος |
Помен Мајаковском
Анушка, угаси шпорет
Топлина твојих очију ми је довољна
Сети се плесних корака и пусти друге
да мењају љубав за кување чаја.
Анушка, толике су године прошле
али на Невском мосту
још стоји човек вечно увезан
конопцима стихова.
Анушка, то твоје страно име
сасвим ми одговара.
Титос Патрикиос
 |
«Поезија је за мене опијум, не могу да је се ослободим. Иза полазне инспирације, следе сати и сати писања. Радим на стиху као дрводеља. Потребно је много времена да спојите тек два стиха. Као кад градите зид, у којем свака цигла мора бити на месту, иначе ће се срушити. Не ставите ли речи на право место, песма се руши.»
Титос Патрикиос
 |
Одисејева лукавства
Одисеј је знао за апорију
много пре него Зенон
знао је да се време не дели
да Ахилеј у трци претиче корњачу
а да би га завео, лукав какав је био,
поставио је на стазу безбројне корњаче
и стално се нека од њих налазила испред
брзоногог хероја.
Одисеј је научио у рату
да се време не враћа
ипак је после повратка поново покушао
да са неколико лукавстава постане оно што је био
непобедиви љубавник и заљубљени муж
популарни краљ и усамљени путник
док није јавно прихватио
да време може да нагомила богатство
отвори авантуре, да приближи непознато
али ништа од свега тога не враћа
протекло време које је то стварало.
Одисеј је старећи осећао
да је све оно што је видео и доживео
било довољно другима, али не и њему,
осим стимуланса, биљака за дуг живот
све је теже успевао да смисли
нове ствари да му испуне
стално све веће његове жеље.
Титос Патрикиос
 |
Нема коментара:
Постави коментар