 |
Погребни радник,
Кад добије умрлицу,
Смрт претвара у посао.
Копа два метра у дужину.
Нешто више од метра у ширину.
У дубину колико да стане живот.
Добар мајстор уклапа према броју година.
Душа кад је испуштена,
Сандук с телом лако клизне низ конопац.
Не затезати, полако попуштати...
Све најлепше о покојнику,
Док се не слије и суза коју закаснели пустио,
Ако већ није и грудвицу бацио.
Ново време тече кад лекар и поп обаве своје.
Комарац, не ђаво, последњи је
Који би и крв увампиреног...
Пре и него туђа земља прими уљеза
Као добровољног даваоца.
На крају, та вечита крвопија само је мрља
На образу пребега
С овог на онај свет.
Музика утихне.
Погребник слегне раменима,
Окрећући се новом налогу.
Слободан Бранковић
 |
Нема коментара:
Постави коментар