0


О даљинама

зуји тишина ноћног сата.
смрдљиве крпе минулог дана
распадају се у глави,
гарави возови крви
разносе их у престонице
и далеке провинције тела:
трују ми срце, бубреге,
заслепљују вид.
од отровног талога дана
коса ми седи, нокти отпадају,
душа ми се кобно
нахерује на смртну страну.
још само ме синоћна кратка,
тамна лектира,
стихови рилкеа,
држе будног и бодрог.

то бива тако:
мрачан се вратиш
из сунчаног дана
да би се светло и ведро
измио у горкој светлости
тавних стихова.

и,
шта је ту нестварно?

привидна јава дана
у сунчаном пљуску
ил' пригушене, штедре
светлости што зру у мастилу?

а једино једно једино
доиста знам:
да би ваљало устати
у летње јутро,
па се, бос, ленијом,
по прашини,
низ биље у роси,
под светлим тичијим кликтајима,
упутити у даљине,
у којима ме не чека
наум и сврха.

у даљи којима
није разлога ни имена:
у оне које никако
да досегнем,
као да и не постоје.

Бошко Ивков



Фотографија: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top