 |
Моји пријатељи ме чекају
смешкајући се иронично, тужно.
Где су оне невидљиве палате
које је требало да изградимо –
питају њихова уста,
њихова остарела уста.
Не брините, пријатељи,
они прекрасни змајеви
и даље се уздижу у јесењем ваздуху
и непрестано нас воде
тамо, где ће започети жетва,
према светлим данима –
тамо, где ће се отворити
ожиљак погледа.
Адам Загајевски
 |
Нема коментара:
Постави коментар