 |
Помало сам збуњен пријекором
Упућеним Њему лично
А све му прикалемимо – баш све
Оно што једни другима чинимо
Када се оружја хватамо
Кад се поткрадамо и власт бирамо
Па их онда љути и незадовољни
Њиме проклињемо
И жалимо се како је Он слијепац
Да не види нашу тешку муку
И то нас страховито збуњује и чуди
И могао бих да набрајам у недоглед
Али због грешака на самом почетку
Од овог неће постати пјесма
Као што ни од нас неће добри људи
Мирослав Б. Душанић
 |
Нема коментара:
Постави коментар