 |
То је, у ствари, мала љубавна песничка повест о двоје младих: Севдије, хришћанина из Ниша и Севдије, Туркиње, нишке муслиманке, који се виђају дању, а тајно састају ноћу, својом младошћу пркосећи верским и друштвеним обичајима забрањене љубави. “Чедо бегово, дилбер-Севдије”, лепа ханумица узвраћа хришћанском момчету своју љубав. “Ал’ која фајда од свега?”, пева песникиња, “кад оно није за тебе/ нит си ти, момо, за њега”. И болно момче лежи на одру, прима посете и понуде, очекујући ону којој се највише нада; али у песми констатује: “сав комшилук дође” само “дилбер-драга” не.
Лежим, чекам, већ недеља прође,
Ал’ми драга никако не дође!
А љубав двоје несрећно заљубљених Севдија граје “два месеца, али тајно!”. Крију се “од душмана” и од девојчине мајке; не састају се у време Рамазана; “тридсесет су дугах дана до истека Рамазана”, казује нам песникиња. Потом, долази што мора да дође: растанак; Севдије ханумица одлази из Ниша у Стамбол, одакле шаље “књигу” у којој невесело пева: “у мајчином сам богатом двору/ кроз кафез око плуди (по) Босфору!”. Година 1892. завршава се у мислима и чежњи за драгом.
Настаје година 1893. која започиње складно испеваном песмом чежње Сунце јарко из Јеленине збирке, коју је неко и не зна се баш кад, извукао из сижеа ове несрећне љубавне повести двоје младих и почео да је популаризује певањем по некој грађанској мелодији. Управо та песма, чији текст и напев прилажемо уз рад, представља врхунац или кулминапњу ове песничке приче. У њој песникиња користи могив народне лирске песме, да преко сунца споји лучама љубави двоје вољених. Једино сунчеви зраци могу да пренесу поздраве из Ниша у Стамбол, једино преко њих се може обавити чиста жеља, чисте љубавне (не)могућности, исказане стихом: “Пољуби је, сунце, место мене!”
После овог успелог елешчног поетског текста, Јелена брзо довршава своју љубавну песничку сторију Севдији од Севдије. Наредне песме указују на несрећан исход те љубавне драме. Севдија исказује у песми да јој је драг Христос Спас и “све ми је твоје драго”, вели. али не може никад бити ни “Милица Српка”, ни хришћанка, јер јој је “дух слаб да носи силног Алаха гнев”, ако би се покрстила. Поред верског, наводи и други разлог: “долазила мајка бег-Хусиена да гледа мене за свог сина”. Потом је силом удају за истог бега чак у Бејрут, а млади севдалија нишки из Ниша јој болно пева: Унутна-бени (тј. не заборави ме!). Севдија се враћа мајци у Стамбол и поручује младићу да дође у Стамбол, да се виде, па да заједно скоче у Босфор (“пљуском својим талас бурни/ хитао би да сакрије од душмана љубавнике”) и да се утопе (“А то место свет би звао: Мазар двоје најсрећнији!”) или по српски: Гроб слатких душа. Нигшда Севдија одлази у Стамбол, лутајући у једној барци преушен у женско, тражи своју Севдије, коју не налази. Среће и опева младу и лепу Фатиму (сличну оној Фатими из Омера и Мериме), која у свему надмашује његову Севдије, али нема топлину њене љубави, као што је има и Мерима Омерова. Тако се, тихим разлазом, завршава ова љубавна повест, испевана у 31. песми. Само једна - Сунце јарко, својим напевом и текстом, подсећа нас на један давно заборављен циклус песникиње Јелене Димитријевић, Севији од Севдије, у којој је победно сунце љубави остало да траје и изван граница поезије, у нашим свакодневним боемским певањима.
То победно Сунце јарко заорило се из хиљаде грла српских рањеника на Солунском фронту, у I светском рату (1914-1918). /Први пут је песму нотно записао британски лекар и музичар др Лајонел Баден (1892-1965) по певању српских рањеника у болници Вертекоп на Битољском фронту. Песма је записана у рукопису Српске песме (Вертекоп, 1916/1918), бр. 314: Поздрав драгој (Сунце јарко…). Рукопис се чува у Музиколошком институту у Београду./ Певали су је са плачем, тугом и чежњом српски борци док су лежали на болесничким постељама и сунцем поздрављали своју поробљену домовину Србију и своје миле и драге у њој.
Ђорђе Перић: Осврт на популарност песама Јелене Димитријевић Сунце јарко и Баба Крас
Ал’ми драга никако не дође!
А љубав двоје несрећно заљубљених Севдија граје “два месеца, али тајно!”. Крију се “од душмана” и од девојчине мајке; не састају се у време Рамазана; “тридсесет су дугах дана до истека Рамазана”, казује нам песникиња. Потом, долази што мора да дође: растанак; Севдије ханумица одлази из Ниша у Стамбол, одакле шаље “књигу” у којој невесело пева: “у мајчином сам богатом двору/ кроз кафез око плуди (по) Босфору!”. Година 1892. завршава се у мислима и чежњи за драгом.
Настаје година 1893. која започиње складно испеваном песмом чежње Сунце јарко из Јеленине збирке, коју је неко и не зна се баш кад, извукао из сижеа ове несрећне љубавне повести двоје младих и почео да је популаризује певањем по некој грађанској мелодији. Управо та песма, чији текст и напев прилажемо уз рад, представља врхунац или кулминапњу ове песничке приче. У њој песникиња користи могив народне лирске песме, да преко сунца споји лучама љубави двоје вољених. Једино сунчеви зраци могу да пренесу поздраве из Ниша у Стамбол, једино преко њих се може обавити чиста жеља, чисте љубавне (не)могућности, исказане стихом: “Пољуби је, сунце, место мене!”
После овог успелог елешчног поетског текста, Јелена брзо довршава своју љубавну песничку сторију Севдији од Севдије. Наредне песме указују на несрећан исход те љубавне драме. Севдија исказује у песми да јој је драг Христос Спас и “све ми је твоје драго”, вели. али не може никад бити ни “Милица Српка”, ни хришћанка, јер јој је “дух слаб да носи силног Алаха гнев”, ако би се покрстила. Поред верског, наводи и други разлог: “долазила мајка бег-Хусиена да гледа мене за свог сина”. Потом је силом удају за истог бега чак у Бејрут, а млади севдалија нишки из Ниша јој болно пева: Унутна-бени (тј. не заборави ме!). Севдија се враћа мајци у Стамбол и поручује младићу да дође у Стамбол, да се виде, па да заједно скоче у Босфор (“пљуском својим талас бурни/ хитао би да сакрије од душмана љубавнике”) и да се утопе (“А то место свет би звао: Мазар двоје најсрећнији!”) или по српски: Гроб слатких душа. Нигшда Севдија одлази у Стамбол, лутајући у једној барци преушен у женско, тражи своју Севдије, коју не налази. Среће и опева младу и лепу Фатиму (сличну оној Фатими из Омера и Мериме), која у свему надмашује његову Севдије, али нема топлину њене љубави, као што је има и Мерима Омерова. Тако се, тихим разлазом, завршава ова љубавна повест, испевана у 31. песми. Само једна - Сунце јарко, својим напевом и текстом, подсећа нас на један давно заборављен циклус песникиње Јелене Димитријевић, Севији од Севдије, у којој је победно сунце љубави остало да траје и изван граница поезије, у нашим свакодневним боемским певањима.
То победно Сунце јарко заорило се из хиљаде грла српских рањеника на Солунском фронту, у I светском рату (1914-1918). /Први пут је песму нотно записао британски лекар и музичар др Лајонел Баден (1892-1965) по певању српских рањеника у болници Вертекоп на Битољском фронту. Песма је записана у рукопису Српске песме (Вертекоп, 1916/1918), бр. 314: Поздрав драгој (Сунце јарко…). Рукопис се чува у Музиколошком институту у Београду./ Певали су је са плачем, тугом и чежњом српски борци док су лежали на болесничким постељама и сунцем поздрављали своју поробљену домовину Србију и своје миле и драге у њој.
Ђорђе Перић: Осврт на популарност песама Јелене Димитријевић Сунце јарко и Баба Крас
 |
Нема коментара:
Постави коментар