0

КРСТИЋ

Када смо освајали Торлак
Ђак поднаредник Крстић
Узевши команду над четом
Као најстарији по чину
Решио се да не одступа никако.

Ово му је било први пут
Да води у ватру читаву чету
И био је свестан неке ужасне одговорности.

Стари војници
Знали су да је рат
Саткан од наступања и одступања,
Од победа и пораза
И да треба само издржати
И редовно подносити
Бројно стање
За таин и следовање.

Костић то није знао
Још није ни схватио ―
Ђаци нису разумели одступање
Они су у школи научили
Да у српској војсци не постоји реч: назад.

Једном у току борбе
Како је јурнуо напред
Његова чета, у један мах
― Оно што је остало од чете ―
Ишчезло је у некој јарузи
И више је није могао наћи
Викао је, молио, урлао, претио
Решавао да се убије,
И осећао да је рањен.

Када је мало уминула паљба
И било најзгодније на тој страни
Да се даље претрчава
Са што мање губитака
И на сам бок противника,
Крстић је изненада видео око себе
Све своје старе бркате војнике
Легендарне ратнике са бескрајним искуством
― Ни један није недостајао ―
Који су знали
Да у ономе часу мало пре
Није могло ништа да се учини
Да би сви пропали од митраљеза
Да би било безумно ићи напред
Да је требало увребати прилику
И да је сад та прилика.
― Ипак им савест није била сасвим чиста.

Они су брзо нашли рану свом командиру
И превили је,
А спремали су се били да га изнесу из ватре. ―
Рана није била много опасна
Само је мало пекла.

Извршивши јуриш на последње ровове
Они су заробили много непријатеља
И неколико митраљеза
И ваљда и онај злосретни
Који за мало што није свима дошао главе

И нису престајали да славе
Свога младога старешину
Који је тек по завршеној борби
Отишао на превијалиште
Дубоко замишљен.

Станислав Винавер



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

ПРЕЋУТАНА КЊИГА

Постави коментар Blogger

 
Top