0

БАРБАРОГЕНИЈЕ

Моја нова песма је бесна муња матере сунца
Сав обруча земље је горући екватор
Хеј откуда ви зраци побуне марсове

Моји су осећаји отупели за обичне љубави људске
Ти чија се то мржња укочила под мојим погледом
Моја су плећа преуска за бунтовне валове нових планета

Мада поносан љубим једну једину жену
Авај
Само сам нов земаљски човек старог невремена

Лако је вама лака марсовска телеса
Ви можете падати и ломити крила колико вам драго
Ви можете у слободи да се уздигнете
Ја
Ја не смем ни да поклекнем
А камоли пасти на овој планети

Још дивљачки сам везан и не могу да се пропнем
Ах дивље би да рикнем у планине балканскога континента

Зверски ухваћен у лисичине истока и запада
Јаој

О ви марсове бедевије и сулуди фантоми
И ви ждралови раскринкане европске венере
Ви не знате за грчеве ове тужне једном прегажене земље

Ви ни не слутите проклете турске меридијане
Ваша су браћа узалуд локала младу балканску крв

Нека – на многаја лета: ваша мржња и моја љубав
Наша је застава данас небо
Моја је отаџбина од вајкада земља

И још ћемо се вијугати на боговским вешалима

Аман
Али нове болове осветиће барбарогеније.

Љубомир Мицић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top