0

ЖИВЕТИ ИСПОНОВА

Тешко је живети кажеш
А замисли како би било
Испонова до најситнијег бода
Проживети оно
Што једном беше
Што си већ разгртао рукама својим
Слутећи да ће то стећи исти баш онај кров
И нешто дима у провидљивом бескрају
ваздуха
Морао би створити и све те
Што су из потајице у тебе пиљили
Не дојављујући ти се дахом својим
Нити си се ти досећао како међу њих да
банеш
Нити су ти тог часа били потребни
Замисли да се јаве телефоном
Сви они који су некада живели
С осмехом својим ко кликер округлим
Па још мноштво живине с плота да прхне
Ко онда обузето својим бесмисленим
квоцањем
Колико би се цветова морало да отвори
Сећајући те на оне ретке падобране
Чије ваздушасте куполе до непостојања
Надоле вуку трупла налик на корење
мртваца
О та ваздашња коцка ваздуха међу нама
Уз њене бридове думбарају нам срца
Унапред уназад
Бушећи насумце пролазе такозване капије
времена
Ко беле тачкице на коцкама коцкарским
Ил оне за не љути се човече
Тешко је живети изјутра
Тешко на поледици ноћи
Док стих још не бруси земљу
Тим својим тоцилом сунчаним
Сви привидно мртви привидно спавајући
Човек је ипак здружен с тима
Што посао свој обавише на земљи
Небо још освајајући степеник
По степеник



ПАЛИКУЋА

Година прегршти
Чупаних све
С горње
С доње вилице времена
Тај с десет
Хоће ли икад да схвати
Колико је лета седамдесет
И још свега корака пет-шест
А обојица знају
Итекако да је здраво
Кад се већ само олакшаш
Чучњем испод неког дрвета
Маколико беспомоћан
Све до очњег вида
А да не говоримо кад се исто тако
Ослободиш кичменог режња
Исто тако слезине
Коју је крв напустила твоја
У утроби распрсла
Певао си и заборавио ниси
Ослони се о тело своје
А час је да се каже
Тело моје на мене наслони се
И ране
Кроз које стиже нам
Велики паликућа

Мома Димић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top