0

22. мај 2014.

У кафићу "Хавана" прегледам пошту. Јављам пријатељима када ћу бити у Ниш(у). Неуморни Мирко Лукић не посустаје са својим Сазвежђима. Не предаје се, ради оно што би требало да раде институције. У нашим институцијама културе су они што не хају за културу. Од суседног стола стиже реченица: "Ама није ми жао што копам само када сам њега видео са мотиком. Био директор, сада када је гробу на вратима копа на очевини. Стигла ђеца, посла нема, дошо ђаво по своје."
Човек прича. Смеје се, радује... Србин, више воли туђу невољу него своје добро. Ама човече нас само несрећа може да опамети. На кратко. Прича ми покојни ујак што је био у заробљеништву. Казивао шваба, ви Срби кад се наједете мислите да никада нећете огладнити.
Погледам, два средовечна мушкарца расплићу причу. У разговору су и речи стигле са ТВ екрана: комуникација, компатибилно, ресурси...


Идем у Шевељ. Брана на Рзаву, хук воде... Мирише багрем... У повратку, продужим у Клисуру. Седнем на клупу поред чесме и слушам хук воде.
Јави се песник М. Д. Ј.
Под смреком бележим ове редове. У мом видном пољу су цветови перунике, салаш, зеленило што буја обасјано сунцем. Понад у боровима хуји ветар.
Чује се све што је прошло, што ће бити, и што ће се поновити...

* * *
шолопати - прича без смисла

Мирослав Тодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top