 |
Ову књигу посвећује писац старини пјеснику, господину
ЈОВУ ИЛИЈЋУ
уз ово писмо:
Бабо!
Пространо је небо, под којим праведни Алаху клањају; големо је царство, што га је Алах Падишаху подијелио. Седам мора дршћу под његовим ногама; седамдесет и седам милнета робују му а седам стотина седамдесет и седам градова окитили су му царство и, преко тога још, Стамбол легао на два мора и на два свијета. Па у тако пространоме царству, има ти и горостаснијех планина и чаробнијех језера; мудријех дервиша и лијепијех жена; блиставијех шедрвана и хладовитијех теферича; мириснијех бахча и тијеснијех сокака; високијех минарета и нискијех тороња; тајанственијех харема и топлијех хамама; шаренијех наргила и срмали алтипатлака; ћетене халве и руменијех портокала; маснијех пилава и модријех маслина. И већ што ти нема, и зенђина и фукаре и бијесна и покорна и рзлија и р'суза и инсана од сваке руке и од свакојака адета и дина.
Е, па под тако широкијем кровом, као што је Падишин, гдје се сав тај инсан комеша; гдје се све те слике виђају и привиђају, што ти се није десило и што ти се неће десити, и оно што је писано и оно, Алаха ми, што нигдје писано није било.
Ако сам што и забиљежио, нијесам све још, а и оволико што сам могао и умио, у тебе сам, бабо, књигу изучио, па за то теби нека је ова књига и намијењена.
Халали, бабо!
У Серу, 1898. године.
Нушић.
 |
Нема коментара:
Постави коментар