0

Искривене грбине и душа што чека радос да ју огреје

Еееееее. Вилданке, остаре се, сестро, године натежале на овеј наше искривене грбине, а пуста душа јоште радос ишчекује и од живот јоште некво иска, пре него ни зањишкају у гробишта ко да никад несмо ни одили по овија шарен свет. Ће поплачу по нас који си куга оставил, мањшке ели повишке, па це ману. Црне шамије од главу ће стуре ели ги ич неће ни турају, саг модерно такој стануло, па си сваки свој живот има настави да си га живи ко ми што живеомо кад наши испосарањувамо. Це се сете понекад  од нас, ће ни помену у цркву кад се слагну да запале свећице на мртви, на задушнице ће ни издооде, да пребришу споменици, ако мож да стигну и ако неје снег завејал путови  и... толко ни је, кво ни па и требе там куде се само емпут иде.


Вика ми, скоро, Тиса Милентијин, довезе га син јошемпут да си види огњиште, вика не знаје оће ли више мож да дојде, и здравје попуштило и ноге га неће слушају, дозремо, вика, Рајно, скоро ће ни се пасуљ накусају. Неце млого начекају, реко му ја, а он обикаља око кућу и само се чује како уздањује, па на сина си показује куде ћошка од кућу попуштила и куде су црепови поломени. Несам ја мислел да ћу овој доживим кад сам дрва  из планину довлачил за грађу за овуј кућу. И кад сам из киримџилак стакло за овија прозори доносил, ако сам пешки ишал од Лесковац довде.


Ћути, Тисо, реко му, ти си бар све из кућу у варош отера, да га овде лопови не разносе, не ко неки, све оставише, да има кад се врну, а оно ништа не затекоше, само празни дувари. Кво ми вреди што ствари однесо, и њи смо врљили кад купимо нови, кад си гробови не мога понесем, па нема куде д'искочимо, ни на задушницу, ни на црвено слово, ни кад ни стегне подгруди, да запалимо свећице и да си провревимо сас онија што смо ги туј оставили.

        Седомо под онуј крушку,  посадила сам ју кад мој Пејча отиде на онија свет, мислела сам нећу дочекам ни да процавти, а она еве већ десет године рађа, повиле се гране колко су понеле овуј годину. Одмори, Тисо, викам, под овуј крушку, дани си сас душу. Оно, знам ја да се он неје ич уморил, неје имал од какво, ал ко да видим онија самар што му легал на грбину, па се повил дозем, а мушко, не дава да се види, угушил би се од плакање, само кад би дозволил слза да му удари на очи.


А кроз мисал ми пролетеше све онеј године, онај наша работа и мучење и немање и стицање, и трчање и идење и вртање и давање и узимање. И радос и жалос, и милос и надање...

Све пројде, само остадоми ми испијени, изморени, савијени... Да се до онија дан надамо још капка радос да на нас падне, да се порадујемо још малко и душа да ни се згреје, кад ни коске оладнуле и кад си и сами знамо куде воде наша путишта, за век ги опустела дабогда, па после нас никуга там да не воде више.

Негослава Станојевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top