уторак, 09. децембар 2014.

Менсур Ћатић: Голубови над одром


ЗЕХРА НЕ ЗНА ОД ЧЕГА ЋУ УМРИЈЕТИ

кад ме престане бољети
написаћу о свему томе пјесму
рецимо овако: било је тако пуно свјетла
у очима људи које сам сретао
и написаћу причу о малој естер
коју су есесовци заборавили
док је сакривала лутку
рецимо овако: руши се низ степенице као симфонија
док трчи за оцем којега одводе
стиже га и грли
грле се
описаћу како је изгледао брод
којим је петроградска господа некад
бјежала пред црвеним октобром
и како је заборављена лајала за човјечанством
пудлица неке госпође
с кофера баченог у море
...
кад ме престане бољети
испричаћу причу о томе
како сам одлазећи из роднога града
пролазио кроз напуштена села
и одвезивао заборављене псе
рецимо овако: неки су били тако бијесни
да им нисам могао прићи
а неки су остајали као укопани
на мјестима гдје им скидах ланце

кад ме све ово једном престане бољети
написаћу и једну, само једну пјесму о зехри
рецимо овако: зехра је отишла синоћ
и заборавићу како су дрхтали
бијели јорговани на киши
будећи се мирно као голубови
у њезиним њедрима
и неко ће је други вољети због тога

никада више неће заплакати
никоме више окренути дланове и рећи бојим се
загрли ме, ја сам болан дијете

Менсур Ћатић


Мирослав Б. Душанић

Нема коментара: