0
山崎佳代子
Исконски инструмент

Осим мене, нема никога. Почиње
вечерње: две монахиње,
у служби.

Моле се Богу, и птицама.
Тако чувају језик,
и речи.

Гласови, примитивни инструменти,
које им је дао Бог, благо греју
студени ваздух, и мене.

Биће снег: шума
крије птичји
мук.



Хладни дани

Одабирати поврће, пиринач, месо и
рибе, спремати јело за породицу,
износити на сто.

Размишљам о кувању, о свакидашњем,
простом, а понекад веома
драматичном чину.

Сећам се хладних дана, када је
било тешко да се нађе једно
јаје, један кромпир.

Купус беше скупљи
од фриждера, и од
главе човека.

Тадашње воће, сада невидљиво,
стављам на дланове да
измерим тежину.

Само да осетим светлост крушке
из шуме. Оно што је хранило
нашу децу.



Киша, Јесен долази

Мене, охлађену -
белу порцеланску зделу
на киши у врту

хоћеш ли моћи
изнова
да загрејеш?

Као дечак
летњег сунца што се појави
у заталасаној трави.

Кајоко Јамасаки


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top