 |
Већ претежак себи самом
и сам себи црна рупа,
испуњен до врха тамом,
у којој се туга купа,
наглас вичем у мрак густи,
гласом кога очај гоји:
Сад ми, Боже, руку пусти,
од душе ме сад одвоји
и допусти да се сништим,
да постанем прегршт праха,
не дозволи ни да вриштим
у том часу задњег страха,
јер ћу само тако знати
колико сам драг Tи био,
кад и смрт ми хоћеш дати
чим сам за њу замолио.
Милош Јанковић
 |
