0
* 18. јуни 1907 † 05. мај 1998

ВОЉЕТИ СВЈЕТЛОСТ И ЗРАК

Сваки човјек воли живјети на свјетлости и на свјежем зраку; нико не воли бити затворен у тамном, загушљивом торњу. То је разлог зашто би човјек требао вољети врлине; и то је, исто тако, разлог зашто требамо мрзити пороке. Ниједан човјек који ужива на свјетлости и зраку неће ни помислити да каже: “Ја сам Сунце” или “Ја сам небо”; човјек воли озрачје свјетлости и зрака, па из тога разлога и залази у њега. Отуда слиједи да човјек мора залазити и у врлине: и то стога што се оне намећу својом самом природом и стога што човјек воли бити у њиховом окружењу.

Поносан / охол човјек, када му се спочита за његову грешку, ту грешку или пориче или умањује, док у исто вријеме, својим циничним индивидуализмом, тврди да на њу има право, говорећи: “Али то је оно што ја јесам”; што је у темељном смислу дијаболично, јер једино Бог има право да каже: “Ја сам то што јесам.” Поносан човјек или пориче своје грешке или се дичи њима; а посљедица оваквог става је да он преувеличава грешке других, или чак да пројицира своје властите грешке – али овај пут без њиховог умањивања – на друге људе, укључујући и оне који у себи немају ни трага таквим грешкама; или чак највише на ове људе, као из неке врсте освете.

Понизан / скроман човјек, напротив, не вјерује да има право на грешку, i a fortiori он не вјерује да посједује грешке које би требао вољети. Понизном човјеку драже је да буде просјак на свјетлости и на свјежем зраку, него краљ у тамном и загушљивом торњу; и он чак и не сања да устврди да је његова тама заправо свјетлост, или да је он сам свјетлост.

Засигурно, поносан човјек може имати природне квалитете; али се њему никада не смије праштати и повлађивати због тих квалитета; нико не смије вољети оно што Бог не може вољети.

Фритхјоф Шуон
/Знакови времена, број 47/

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top