 |
Поотпадала дугмад,
почупани крајеви вунице,
рашивене руке.
А она каже гневно:
Зар очи да ми дугмад буду?
Иглица ћутећи ушива.
Испод пуплинског чела,
изнад брокатних усана,
нема више ничега.
И разлог је заборављен.
Све остало је исто.
На бал ће ићи неке друге лутке.
Гордана Симеуновић
 |
Нема коментара:
Постави коментар