 |
Буди буктиња, буди муња,
саспи за врат бокал уља
и гурни жишку под кошуљу,
осветли бар своју мрчаву
кад не можеш васељену.
Бољи је тај вишак слепила
и запаљена властита кућа
него клепетуша без језика
и свећа задушна
себи и свом веку.
Кажу, трошиш узалуд
сув барут и бели папир,
коју год ватру подметнеш
неће да плане
и разведри.
Зато су и речи тако тамне
и мутна слика пред очима.
Одавно je y прекиду
пошта с небесима,
знамења више не тумаче
они што болују од безумља.
Кад је сан опсена,
кад је вера празноверје,
када је нада безнађе
а време невреме
и лучева главња гори
- гори а не светли.
Добро је ипак
кад се нађе каква луда
да у мраку запева
и растера страх.
Гојко Ђого
 |
Нема коментара:
Постави коментар