 |
 |
Све су јесени позне помало сличне.
Обнажено дрхте гране од студи.
У сивилу. У магли. И у полумраку.
А птице, далеко од погледа људи,
Невољно шире крила у зраку.
Са брегова у долине, сруче се кише.
И зрак на влагу и трулеж мирише.
Ишчезне радост. Изблиједи љепота.
Земља разјапи чељусти, и похлепно
Гута, посљедње трзаје живота.
Новембар 2014/Март 2015.
Мирослав Б. Душанић
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар