 |
Чему поезија?
Овакво питање се поставља или из крајњег очајања, или из безбрижне плиткоумности. Песничко мишљење и изражавање активно учествује у подизању моралног здравља народа и у јачању његовог језика, у заснивању и прочишћавању његове осећајности, као и историјске самосвести. Тешко је и замислити наш колективни сензибилитет без Народног Певача, Вука, Његоша, Андрића и Црњанског, да поменем само њих. У најдубљем мраку робовања гуслар је подсећао слушаоце ко су били и шта би поново могли бити. Песма је одиграла незаобилазну улогу у борби за голи опстанак; Змајево „Њојзи хвала“ долази из душе целог народа. Све уметности дају допринос осмишљавању живота, његовом самопревазилажењу, али нас уметност речи, и песма као њен сублимни облик, додирује у најосетљивији живац, преносећи знања и искуства која су у нас усађена са језиком, разоткривајући оно што је запретано дубоко у нама.
Песник је копач који преко руку претури брда рудаче да би, ако му се посрећи, извукао покоје зрно злата. И док трговци и банкари племените метале похрањују у добро чуваним трезорима, песник их бесплатно нуди родној језичкој заједници, даје их живима, као и онима који ће се тек родити.
Много их је који се баве рударењем и испирањем златоносног песка, и свакоме се Муза, бар у једном тренутку, благонаклоно осмехне, да га награди за самопрегорни труд. Гете није потцењивао ни један допринос уметности певања. Постоје велики песници маргиналних средина: сеоских, варошких, школских, кафанских, или затворених професионалних кругова. Они и тамо, далеко од очију широке јавности, обављају свету дужност: укључују песму у живу свакидашњицу. Обични Французи, данас, имају обичај да сваком бољем шансонијеру доделе титулу великог песника, у чему не греше, бар не превише. Од шансоњера добијају оно што им је потребно, што могу да приме, што је довољан разлог да их сматрају великима. Ниво на којем се утољава ова духовна потреба не мора, по објективним естетским мерилима, бити нарочито висок да би, субјективно, задовољавао очекивања слушаоца. Улога песме је обнављање и јачање виталне енергије, усмеравање и употпуњавање емотивног живота. Притом је неважно да ли је песма настала у очајању или у радости; главно је да буде јака, дејствена, да преузме и предочи оно што сами доживљавамо, да нас ослободи нерецивог и тешко домисливог.
Чињеница да висока поезија нема много читалаца није, по себи, забрињавајућа, под условом да широке масе своју потребу за песмом задовољавају на неком споредном терену, на „нижем“ нивоу. Слаб одјек штампаних збирки својеврстан је показатељ њихове драгоцености. Као и свака есенција, и поезија се најлакше прима у разблаженом стању. Кафанска попевка „Узми све што ти живот пружа, данас си цвет, сутра увела ружа“ поручује оно што смо већ чули у познатом Ронсаровом сонету, што су варирали Бодлер, Јејтс и Кено, али је израз разголићенији и простоумнији.
Милован Данојлић
Овакво питање се поставља или из крајњег очајања, или из безбрижне плиткоумности. Песничко мишљење и изражавање активно учествује у подизању моралног здравља народа и у јачању његовог језика, у заснивању и прочишћавању његове осећајности, као и историјске самосвести. Тешко је и замислити наш колективни сензибилитет без Народног Певача, Вука, Његоша, Андрића и Црњанског, да поменем само њих. У најдубљем мраку робовања гуслар је подсећао слушаоце ко су били и шта би поново могли бити. Песма је одиграла незаобилазну улогу у борби за голи опстанак; Змајево „Њојзи хвала“ долази из душе целог народа. Све уметности дају допринос осмишљавању живота, његовом самопревазилажењу, али нас уметност речи, и песма као њен сублимни облик, додирује у најосетљивији живац, преносећи знања и искуства која су у нас усађена са језиком, разоткривајући оно што је запретано дубоко у нама.
Песник је копач који преко руку претури брда рудаче да би, ако му се посрећи, извукао покоје зрно злата. И док трговци и банкари племените метале похрањују у добро чуваним трезорима, песник их бесплатно нуди родној језичкој заједници, даје их живима, као и онима који ће се тек родити.
Много их је који се баве рударењем и испирањем златоносног песка, и свакоме се Муза, бар у једном тренутку, благонаклоно осмехне, да га награди за самопрегорни труд. Гете није потцењивао ни један допринос уметности певања. Постоје велики песници маргиналних средина: сеоских, варошких, школских, кафанских, или затворених професионалних кругова. Они и тамо, далеко од очију широке јавности, обављају свету дужност: укључују песму у живу свакидашњицу. Обични Французи, данас, имају обичај да сваком бољем шансонијеру доделе титулу великог песника, у чему не греше, бар не превише. Од шансоњера добијају оно што им је потребно, што могу да приме, што је довољан разлог да их сматрају великима. Ниво на којем се утољава ова духовна потреба не мора, по објективним естетским мерилима, бити нарочито висок да би, субјективно, задовољавао очекивања слушаоца. Улога песме је обнављање и јачање виталне енергије, усмеравање и употпуњавање емотивног живота. Притом је неважно да ли је песма настала у очајању или у радости; главно је да буде јака, дејствена, да преузме и предочи оно што сами доживљавамо, да нас ослободи нерецивог и тешко домисливог.
Чињеница да висока поезија нема много читалаца није, по себи, забрињавајућа, под условом да широке масе своју потребу за песмом задовољавају на неком споредном терену, на „нижем“ нивоу. Слаб одјек штампаних збирки својеврстан је показатељ њихове драгоцености. Као и свака есенција, и поезија се најлакше прима у разблаженом стању. Кафанска попевка „Узми све што ти живот пружа, данас си цвет, сутра увела ружа“ поручује оно што смо већ чули у познатом Ронсаровом сонету, што су варирали Бодлер, Јејтс и Кено, али је израз разголићенији и простоумнији.
Милован Данојлић
 |
Нема коментара:
Постави коментар