 |
Стигао ме данас
Осмех,
Хладан као Лед…
и пар Речи
на Брзину срочене.
Осећао сам се
Јадно и Потиштено…
Каквом се то Камену Клањамо,
и каквом Беседнику
Руку Љубимо…
Дозвољавајући да Бајке молују слику,
која ни
У Најгорим Сновима
Место своје немају.
Поклоних се
У знак Предаје,
И 'стрчах на Реку
Образ да Сумијем…
Грло остаде Суво…
Зар тако
Душу да Окаљам…
Но, ипак на срећу,
Свеће успех
Да Упалим.
Јасмин Исак Латић
__________________________________________
* Написана и објављена на мој рођендан, ова пјесма ми је изузетно драга. А написао ју је пјесник/блогер, којег живот није штедио... Данас је од свих заборављен и то ми тешко пада.
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар