среда, 01. април 2015.

Емил Сиоран: МОЈА ЗЕМЉА (фрагмент)

Библиотека НЕСАНИЦА, Вршац  1998.
МОЈА ЗЕМЉА (фрагмент)

   Да наша земља не постоји била је за нас извесност; знали смо да она није стварна осим у нашем очајању.
   Тада се јавио својеврсни покрет, са циљем да реформише све, па чак и прошлост.
   Ни за тренутак нисам поверовао у њега. Али тај покрет био је једини знак да би наша земља могла постати нешто друго а не само фикција. Био је то суров покрет, мешавина праисторије и пророчанства, мистике молитве и пиштоља, који су власти прогањале и који је заслуживао да буде прогањан будући да је починио неопростиву грешку да конципира будућност без будућности. Све вође биле су ликвидиране, а њихови лешеви избачени на улицу: овакву судбину сами су изабрали, што је ослободило земљу да има судбину. Откупили су отаџбину својом махнитошћу. Били су крвави страдалници. Веровали су у злочине, сами су били жртве злочина. Понели су са собом у смрт будућност коју су конципирали упркос здравом разуму, чињеницама, „историји“. И покрет је био згажен, растурен, скоро уништен. Доживео је судбину дивљег Порт-Ројала. Заснован на суровим идејама, нестао је у свирепостима. У тренутку када сам имао одређену слабост према овим крволочним сањалицама, осећао сам да ништа не могу објаснити, предосећао сам да никако не могу успети, да и не треба да успеју јер су поразу моје земље придали снагу и ставове које он није имао. У ствари, страсно сам жудео за двоструким поразом. Било ми је ипак потребно узбуђење. Покрет ми је то пружао. Ко се између двадесете и тридесете не сврста међу фанатике, бесне и махните, имбецилан је. Либералан си само када се умориш; демократа када постанеш разуман. Несрећа је резервисана за младе. Они промовишу доктрине нетолеранције и примењују их; они су ти којима су потребни крв, крици, бука и варварство. Кад сам био млад читава Европа је веровала у омладину, гурала је у политику и државне послове. Додајте томе да је младом теоретичару и квазифилозофу по сваку цену потребан суманути „идеал“. Не задовољава се једноставном филозофијом: фанатик је и узда се у лудост, очекујући од ње све.
   Ми, младићи моје земље, живели смо од Лудила. Било је наш насушни хлеб. Смештени у једном ћошку Европе, презрени или игнорисани од целог света, хтели смо да се говори о нама. Да би успели, једни су корисгили револвере, други се служили највећим апсурдностима и најчудноватијим теоријама. Хтели смо да избијемо на површину историје: дивили смо се скандалу, као једином начину, веровали смо да се светимо апсурду људске судбине, нашој праисторији и непознатој прошлости и понижењу у садашњости. „Правити историју била је реч-наредба. Импровизовали смо своју судбину и били у отвореном револту против наше празнине. Нисмо се плашили да ћемо бити смешни. Међутим, наша је спознаја била недовољна, а искуство - илузорно; све што се касније догодило донело нам је трајно и непроменљиво разочарање. А окончало се тако што је постало наш закон... Спустили смо се на ниво своје земље.

Емил Сиоран

Мирослав Б. Душанић

Нема коментара: