 |
Прође ноћ уста заптивених немуштом водом. У зору
засија сунце мокро на котурима бродске ужади.
Лица-сенка, катарке-сенке, путовања —
видесмо их, не видесмо — глад нам није задовољена.
Неко је викао иза брда; неко други
иза дрвећа; онда опет неко, и опет
целог тог касног поподнева — куда да побегнемо?
Где да стигнемо? А можда смо то ми викали? Док су брда
расла и заоштравала се као зуби онога који је гладовао.
Јани Рицо
 |
Нема коментара:
Постави коментар