0

06. април 2015. 16.58, Власта Младеновић

Драги и поштовани песниче и пријатељу (без фразирања), Мирославе,

Пошто си ме подстакао да кренем са присећањем, са дужним поштовањем, великих песника и људи, наставио сам, фељтонски, у коресподенцији са твојим блогом да то чиним. И гле чуда, када сам размишљао о Марину Сорескуу, отворио сам твој блог, Лирик, и прво што се појавило била је песма Марина Сорескуа, Песма о времену и његов драги, племенити лик. Написао сам одмах песму. Све после било би касно, изневерио бих Сорескуа.

(...)

На многаја љета.
Са истока Србије поета,
Власта Младеновић


А песма? Да.

ЗАОСТАВШТИНА МАРИНА СОРЕСКУА НАЛАЗИ СЕ КОД МЕНЕ

Невероватно, а чињеница је,
кад сам помислио да је дошло време
да откријем тајну
заоставштине Марина Сорескуа
и када сам отворио Душанића блог,
појавио се Марин Сореску,
његов лик и Песма о времену.

Постоји Бог!

Велики писац, министар румунске културе,
у скромном оделу,
што говори не само о делу
него и човеку,
журећи преко границе,
заборавио је код мене
од скаја ташну
и у њој машну.

Постоји разлог
зашто је Бог
хтео да светиње-експонати,
уместо у музеју,
остану у мом дому.

Власта Младеновић 


МОЛИТВА
 

Свеци,
Примите ме у ваш ред
Макар као фигуранта.

Ви сте сада стари,
Можда су почеле године да вас боле
Усликане по вашем бићу
Из свих периода.

Допустите ми
Да обавим најбезначајније ствари
По угловима и у нишама.

Могао бих, на пример,
Да једем светлост
На Тајној вечери
И да дунем у ваше ореоле
Када се заврши служба.

А с времена на време,
На растојању од пола зида,
Да ставим руке на уста као левак
И да крикнем, једном за вернике
И једном за невернике:
Алелуја! Алелуја!




НЕШТО КАО МОЛИТВА 

Не знам шта ми је,
Јер не спавам кад спавам
Не знам шта ми је,
Јер нисам будан
Кад бдим.

Не знам шта ми је,
Јер нигде не стигнем
Кад ходам.

Не знам шта ми је
Јер кад стојим у месту
Одем баш далеко.

Господе, из које то врсте глине
Ти ме узе у топле своје дланове
И с којом то врстом пљувачке
Измрви и измеша моју глину?

Та, шта ми је сада,
Када постојим,
Не знам шта ми је
Јер ничега немам
Осим себе самог.




КУЋА 

Желим да сазидам себи
Кућу, далеко од свих ствари
Које знам.

Што даље од планине
Из које веверице изјутра излазе
Као апостоли из неког наивног сата
Напољу.

И да ми не буде на обали
Оног белог умора
Из којег бих могао кроз сваки прозор да видим
Глеђосану крљушт.

Познајем и све враголије
Поља
И шта све од њега очекивати можеш,
Кад ноћу пусти да расту трава и жито
И да ти нарасту до ребара, кроз слепоочницу.

Досађивао бих се веома много
Кад не бих могао на зидове да ставим
Слике,
Врата би ми се учинила одвише позната
И пожелео бих да одем.

Када бих могао да сазидам себи кућу
Што даље
Од мене самог!




УДОБНОСТ 

Сунце ме је исувише пекло,
Па те на прозор ставих
Уместо плаве хартије.

Мисао ме је одвећ морила,
Па те у висини чела
Поставих као
Икону
Чудотворку.

Смрт ме је превише тукла,
Па те у висини срца ставих
Као какав
Љубавни параван.

Сада, када одлазиш, са десет пута
Већим бесом отимаће ме
Сунце, мисао
И смрт.

Као Хомера
Оних седам градова.

Марин Сореску



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top