0

Писац и новац* (фрагмент)

   Пре свега желео бих да нападнем реч „писац“. Не постоји писац или, ако више волите, човек који уме да пише, односно који се сматра писцем. Често сам виђао људе који нису писали књиге, а створили су ремек-дела. Познавао сам и много осредњих особа које су непрестано фабриковале томове који су преплављивали тржиште. Величина књижевности састоји се у томе да се сваки човек користи језиком и да може да се изрази. Дакле, писање није професија. За писање су неопходни личност и виши степен духа.
 

   По мени, смешно је писање сматрати друштвеном функцијом која треба да буде награђивана. Пишем оно што желим. Пишем због властитог задовољства. Пишем на властити ризик. Према томе, мој задатак је потпуно приватна ствар. Ако неко купује моје књиге, утолико боље. Тек тада имам право да учествујем у том послу, али то је другоразредна ствар која нема ништа заједничко с правом књижевношћу, с књижевношћу духа. Због тога је управо у Источној Европи, у којој влада бирократски систем у коме писац треба да буде нека врста водича, мајстора или заступника, најбољи начин убијања израза. Понављам: књижевност је крајње индивидуална ствар. Писац не може никада да гарантује да се неће показати глупим. Он више није биће, само је биће које жели да буде више, кандидат за вишост. То треба рећи јасно и категорично, да би нас то ослободило утилитаристичке и друштвене тривијализације која данас паралише праве таленте.
 

   У ситуацији у којој се друштвено супротставља духовном и свака тенденција се своди на истицање друштвене улоге писца, осуђени су на смешност. Нема ничег илузорнијег, понижавајућијег и комичнијег од оних конгреса писаца који, истину говорећи, нису ништа друго него циничан начин организовања пријатних путовања путем држања говора.
 

   Када видим уметника на улици, прелазим на другу страну, јер је уметник дужан да буде сам. Он не подноси ни „другове“, ни „колеге“. Уметност је приватна конверзација између две личности: између оног ко говори и оног ко прима речи. Ни мање ни више. Управо из тог разлога данашња склоност ка подруштвљавању књижевности, све рекомпензације, награде, положаји и одликовања пре су штетни него корисни. Награде некима нису ништа друго него кривотворење вредности. У жирију који према статутима треба да узима у обзир искључиво књижевне вредности дела расправља се јавно, кроз дискусије, о разлозима који немају ништа заједничко с уметношћу: „Дајте награду њему, јер је сада ред на Јужну Америку“, или: „Дајте је оном, јер је сиромашан“ или: „Дајте је оном, јер је стар и болестан“, или из овог или оног политичког разлога.

Витолд Гомбрович
/С пољског превела: Бисерка Рајчић у Ламед, број 7; јул 2013./
________________________________________
* Цијели текст је Гомбрович диктирао два дана уочи смрти, 22. јула 1969. године. Објављен је најпре на енглеском у „Тимес Литерарy Супплементу“ од 25. септембра 1969, а на пољском у књизи Казимјежа Глаза, Гомбрович у Вансу, Краков 1989.


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top