3

О незгоди с празнинама

Нанизале се празнине
Населиле ме
И све предјеле у којима боравим
Са сваким трзајем
И најмањим покретом тонем у живо блато

Ако сам некад кад је било тешко
Срицао молитве
Окупљајући око себе анђеле и свеце
Са златним ореолима
Данас су то само нијеми крици из очаја
Који се одбијају и ломе о невидљиве зидове

Ако сам некад кад је било тешко
Бјежао у снове
Сретао знана лица и мени изузетно драга
Данас су то простори густог мрака
Без почетка и без краја
И обезглашени
Тако да чујем кад тишина дише и расте
И надгласава моје болне уздахе

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

Veselinka Stojkovic је рекао... недеља, април 26, 2015

Небо се умири, па пролије кишу, па заспе нас сунцем, и све тако редом: грми, греје, плаче, ћути.

Мирослав Б. Душанић је рекао... недеља, април 26, 2015

Иако то знају, неки људи опет кукају... Да ли само из навике...

Veselinka Stojkovic је рекао... понедељак, април 27, 2015

Ко ће знати. А и небо има дуге и срдње и туге и радости и малаксалости и све одједном, и све редом.

 
Top