3

412. Толико су нас подучавали томе како да се грабимо за ствари да, уколико и пожелимо да их се ослободимо, не знамо како то да урадимо. И само кад нам смрт не би у томе припомогла, наша тврдоглавост у опстајању изнашла би нам начина да постојимо и с оне стране истрошености, чак с оне стране сенилности.

425. Свако пријатељство је невидљива драма, след суптилних повређивања.

438. У једном приручнику за истеривање ђавола из Средњег века, набрајају се сви делови тела, чак и најситнији, које је ђаво позван да напусти: рекло би се да је реч о једној ћакнутој расправи о анатомији, која опчињава својом претераном ситничавошћу, обиљем детаља и неочекиваношћу. Минуциозно бајање! Извуци канџе! Сулудо је, али није лишено поетског ефекта. Јер, истинска поезија нема ничег заједничког са "поезијом".

454. Ако желимо да упознамо неку земљу, треба да читамо њене другоразредне писце, који једини одражавају њену праву ирироду. Остали разобличавају или преобликују ништавност својих сународника: они нити могу нити хоће да буду на равној нози са њима. То су сумњиви сведоци.

475. Већина јуродивих, визионара и избавитеља били су или епилептичари или диспептичари. Постоји једнодушност у погледу врлина узвишене болести; напротив, гастритичним тегобама признаје се мање заслуга. Па ипак, ништа не изазива толико свакојаких претумбација као нека лоша пробава која не дозвољава да је пренебрегнемо.

490. Радије бих и у сенкруп него на пиједестал.

499. Нема ни једног тренутка, а да нисам изван света!
      ... Тек пгго сам се сажалио над самим собом, над својим положајем убогог сиромашка, кад запазих да су изрази којима сам оквалификовао своје несрећу исти они који дефинишу главну особеност "врховног бића".

506. Требало би себи понављати сваког дана: Ја сам један од милијарди оних који се вуцарају по површини глобуса. Један од њих, ништа више. Ова баналност оправдава сваки закључак, свако понашање или деловање: разврат, чедност, самоубиство, рад, злочин, лењост или побуну.
         ... Отуд следи да свако има право да ради оно што ради.

523. Свака генерација живи у апсолуту: она се понаша као да је досегла врхунац, ако не и крај историје.

524. Сваки народ, у извесном тренутку свог развоја, сматра себе изабраним. Управо тада даје оно најбоље и најгоре од себе.

545. У Европи срећа завршава у Бечу. Са оне стране, проклетство за проклетством откад је света и века.

551. Хесиод је први који је изградио једну философију историје. Он је такође лансирао и идеју пропадања. Какво је, на тај начин, светло бацио на историјско постајање! Кад је већ на самим почецима, у непосредно посг-хомеровском свету, проценио да је човечанство зашло у гвоздено доба, шта би тек рекао неколико столећа касније? Шта ли би рекао данас?
       Ако изузмемо епохе помрачене лакомисленошћу или утопијом, човек је одувек мислио да је баш он стигао на праг најгорег. Знајући све оно пгго зна, каквим ли је чудом успео да непрестано варира своје жудње и своје престрављености?


580. Оно пгго разликује истинског пророка од осталих јест у томе пгго он себе сматра извориштем учења и покрета који се међусобно искључују и ратују.

599. Мудрац Монтењ није имао следбеника; хистерик Русо још увек покреће народе.
         Волим само оне мислиоце који нису надахнули ни једног трибуна.

612. Антички богови су се спрдали са људима, завидели им, прогонили их, а по потреби и лупили. С обзиром да јеванђеоски Бог беше мање џандрљив и мање љубоморан, смртници немају чак ни ту утеху да га могу оптужити за своје невоље. Овде треба тражити разлог што не постоји или је немогућ неки хришћански Есхил. Љубазни Бог је убио трагедију. За разлику од њега, Зевс је заслужан за књижевност.

619. Кад починимо глупост да некоме поверимо неку тајну, једини начин да будемо сигурни да ће је сачувати за себе јесте да га одмах убијемо.

625. Чак и у близини Бога чује се незадовољно режање, о чему сведочи побуна анђела, прва за коју знамо. Умесно је веровати да се ни на једном нивоу лествице стварања света никоме не опрашта његова супериорност. Може се чак појмити и завидљиви цвет.

644. Да би се дух одржао будним, клевета се показује једнако ефикасном као и болест: исти опрез, иста грчевита пажња, иста несигурност, исга избезумљеност вас шибају, исто убитачно обогаћивање.

645. Ја нисам ништа, то је очигледно, али, како сам већ одавно хтео да будем нешто, нисам успео да угушим ту вољу: она постоји и даље зато што је постојала раније, она делује на мене и влада мноме, иако је одбацујем. И баш онда кад је прогнам у своју прошлост, она се ускописги и гњави ме: будући да никад није била задовољена, одржала се недирнутом и нема намеру да се повинује мојим заповестима. Затечен између себе и сопствене воље, шта да радим?

667. У дну душе, свако себе осећа и сматра бесмртним, па макар знао и да ће следећег часа издахнути. Све се може схватити. све прихватити, све реализовати, изузев сопствене смрти, свеједно да ли од ње стрепимо без предаха или смо с њом помирени.

673. "Ако се неко учење шири, значи да су небеса тако хтела" (Конфучије).
       ... Управо у то бих волео себе да убедим сваки пут када се, пред овом или оном победничком заблудом.

679. Ако је истина да оно што умире није никад ни постојало, онда и рођење, извор смртносги, постоји једнако мало као и све остало.

686. Уколико себе добро познајемо, а и поред тога се тотално не презиремо, то је затошто смо исувише сити свега да се препустимо ексгремним осећањима.

688. Рај беше место у коме се све знало, али ништа није било објашњено. Свет пре греха, пре коментара...


695. Не хтети више бити човек... сневати о неком другом облику пропасти.

717. Никако се не можемо отрести идеје прогреса, а ипак она не заслужује да се на њој задржавамо. Слично је и са "смислом” живота. Живот треба да има смисао. Али постоји ли и један једини који се, после испитивања, не показује као спрдња?

719. Идеја фаталности има нечег заводничког и похотљивог: она вас одржава успаљеним.

721. Задовољство да сами себе клевећемо много је вредније од оног да будемо оклеветани.

729. Идеално биће? Анђео опустошен хумором.

746. Што је човек више човек, то више губи од стварности: то је цена коју мора да плати због своје особене супггине. Кад би доспео до самог краја своје посебности и кад би постао тотални, апсолутни човек, ту не би било више ничег што би подсећало на било какав облик егзистенције.

751. У тренуцима властите мегаломаније, говорим себи како је немогуће да моје дијагнозе буду погрешне, да треба само бити стрпљив, само причекати до краја, док не стигне последњи човек, једини створ који ће бити у стању да ми да за право...

769. Царство се распуче, Варвари насрнуше... Шта да се ради, осим побећи из Столећа?
       Срећна ли беху времена када се имало где побећи, када празни простори беху доступни и гостољубиви! Ми смо, пак, лишени свега, чак и пустиње.

786. Смрт и није сасвим бескорисна. Штавише, баш захваљујући њој можда ће нам бити дато да изнова откријемо просторе пре рођења, наше једине истинске просторе...

807. "После мене потоп", уствари је свачија непризната девиза: ако и прихватамо да ће нас други надживети, то је једино у нади да ће за то бити кажњени.

811. Не може се живети без мотива. Ја више немам мотива, а живим.

839. Та унутрашња тутњава која не избија нигде и која нас своди на стање неприродног вулкана.

843. Беше једном време када ми је писање изгледало као значајна ствар. Од свих мојих празноверица, ова ми се чини најсрамотнија и најнесхватљивија.

862. Постоје тренуци када, колико год били удаљени од сваке вере, једино Бога можемо замислити као саговорника. Обратити се неком другом изгледа нам немогуће или сулудо. Самоћа, у свом екстремном стадијуму, тражи такође и екстреман облик разговора.


865. Хоћу ли и даље моћи остати усправан? Хоћу ли се срушити?

881. Рођење и ланци су синоними. Угледати светлост дана, угледати букагије...

886. Шта вам је, к врагу, шта вам је? - Није ми ништа, баш ништа, само сам учинио одскок изван сопствене судбине и сада више не знам где да се упутим, где да потрчим...

Емил Сиоран

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

Veselinka Stojkovic је рекао... среда, новембар 18, 2015
Аутор је уклонио коментар.
Veselinka Stojkovic је рекао... среда, новембар 18, 2015

Фотографија...

Veselinka Stojkovic је рекао... среда, новембар 18, 2015

„Постоје тренуци када, колико год били удаљени од сваке вере, једино Бога можемо замислити као саговорника. Обратити се неком другом изгледа нам немогуће или сулудо. Самоћа, у свом екстремном стадијуму, тражи такође и екстреман облик разговора.“

 
Top