0


ЕНЕРГИЈА ОБЛИКА,
ХЛЕБ, РУЖА


  Имам толико језика. Док ћутим.
  Као облак да промиче, из давнине – дивље, маглене, страсне.
  А морам знати у који прамен је одевено моје биће, и како да га зауставим, и задржим, копчицом секунде.
  То је реч. Којој морам најпре поверовати сама.
  Обликовати флуид њене душе, али и отисак окољâ, времена, других речи, да би она била схватљива другима, а верна својој суштини – бићу речи и песме.
  Да ли је та реч другачија од других, којима се обраћамо травки, голубу, псу. Вољенима, сенима вољених. Времену, које нас засипа својим слоганима и неукротивостима?
  Можда и није. Само је брижљивије одабрана, мултиплексна.
  По својој природи мултиполарна.
  Мултиплексна, и када је спонтана, намах одабрана.
  И јединствена, у поезији, у огледалу других речи. Са тежином непоновљивог – својих и свих других суштина. Свега досегнутог, и незадрживог.
  Као дечанска фреска да оживи у сликарској енигми средњовековног, можда и много дубљег и даљег распећа.
   Из десног њеног угла, у челично непробојном, троугластом објекту, једна људска фигура муњевито лети, окрећући се, гле дајући другу, са очекивањем, и надом.
  Друга, у левом углу, скрушена, самотна, у простој одори, испруженог длана, који би да прими непознату мрву, зрак, поруку, завештање, лети и сама, у неком висинском оку, налик сузи. Метафори високог, недосежног испуњења.
 Често је ова фреска тумачена као рана визија космичких летења. Мени се она указује као једна од најпоетичнијих визуелизација идеје стварања.
  Тако осећам свет и реч.
  Сањам уже од сребра. Копно за плиме бића.
  А речи кидају карике, хтеле би своју јасност, од ветра, музичких лествица улице и корака, обале и воде. Од оштре крви песка.
  Енергија промене њихових тела носи ме. Путујем, кроз облике. И застанем тек да узмем усамљенички свој залогај – мрвицу хлеба од ружа.
  Имам богат живот, јер тражим га.
  А већ ће опет снег. И стакло са полеглим дашком отопиће дим локомотиве.
  Дужи од речи којим бих га могла стићи. којом?

  Maj–септембар 2012.

Тања Крагујевић
 /Преузето из КЊИЖЕВНИ МАГАЗИН, бр. 136-137/


 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top