0

XXIII
Ах, пригрли све што ти се пружи,
Пре но што се Душа Праху придружи,
Прах Праху, и под Прах да се легне,
Без Песама о Вину и Ружи.

XXV

Сви ти Свеци, што у једном даху
О Два Света учено причаху,
Наивни су Пророци; Речи им
За подсмех, а Уста им у Праху.

XXVI

Амо старом Хајаму, нек' виче
Мудрац, јер живот хитро протиче,
А све Остало пусте су Приче;
Заувек мре Цвет што некад ниче.
 

XXXIV
Те Купи приђох уснама двема,
Да чујем Тајне што Живот спрема,
Тек Пољупцем ми шапну: "Док си жив
Пиј - јер кад умреш, повратка нема."



XXXVII
Ма дај Вина - чему више клети
Како Време испод Ногу лети:
Што да те муче Сутра и Јуче,
Ако ћеш ти слашћу Данас зрети!

XXXVIII

Тек Трси Голом Пустаром ходамо,
Тек Трси Водом Живота бродимо,
Звезде бледе и Караван креће
Ка Сивој Зори - Ох, пожуримо!

XXXIX

О, па докле више, докле више
Да нас буни што филозоф пише?
Пре у весељу кушај Грожђа плод
Но горки онај што срећу сише.

LI
Рука пише, и срочивши своје,
Иде даље: а Досетке твоје,
И сва Вера, Сузе тешке, неће
Успети ни редак да прекроје.

Омар Хајам

/Пријевод: Данко Камчевски; Овај избор преузет је из часописа КОРАЦИ, свеска 13, 2014. Препоручио бих да ове рубаије упоредите са одговарајућим у препјеву Душана Симеоновића, које сам објавио 04. марта 2015./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top