четвртак, 07. мај 2015.

Ранко Павловић: СРЖ

ISBN: 86-09-00882-7
На стубу срама

Да их питаш зашто
рекли би да не знају,
ал' људи од власти
над људским животима
прикују често тачку
на централни стуб срама
у главном градском парку,
па дуго круже око ње,
гледају је презриво
и пљују пут несрећнице.

А догоди се понекад,
врло ријетко додуше,
да на миг оног изнад њих
ти исти људи од власти
над људским животима
скину тачку са стуба срама
и посаде је у главну ложу
краљевског позоришта,
да гледа драму о Прометеју
ил' слуша Пјесму над пјесмама.

Тада јој прилазе смјерно
и клањају се понизно,
све мјерећ' једним оком
оног што је изнад њих,
а другим онај стуб срама.



О чему још да сањам

О чему још да сањам,
који сан да удјенем
у све чешћу несаницу?

Очеве касне повратке
са шумског радилишта,
мајчине брашњаве руке
док мијеси питу за суботњу вечеру,
пуцкетање сирове грабовине
у зиданој пећи крај које
дремуцкајући преде олињали мачор,
невину сњежну бјелину
што се кроз чађаво окно
усијеца у радознали поглед
зачуђеног дјечака
– све то, и још стотину чуда
у сан да призовем,
опет бих осјећао празнину
коју је вријеме издубило
у ономе што године нису изглодале
и у незаситу утробу
халапљиво стрпале.

Којим сном још да унесем
мало радости у сивило свакодневице,
који сан да подарим
стрпљивом чекању
расцвјетавања тачке?

Можда онај о стази
што вијуга између потока
и пристранка обраслог шипражјем,
или о каменој кичми
поврх брда сличног самару,
куда ме пут водио до школе?

Да ли сан о звијезди
која је једне ноћи пала
на јастук уснулог дерана
док је погледом мрсио
плавичасте нити мјесечине,
или треперав сан о лептиру
што се одједном нашао
на раскриљеној свесци,
пуној бесмислених бројки,
на часу математике?

Све то, и још стотину чуда
у сан да потопим,
опет би смисао свега
био у несаници.

Ранко Павловић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нема коментара: