0

Целог живота клешем скулптуру која се зове архетип, праоблик – птица, лет, празнина. Све што је узлетело – земљи је хтело и зато се птицама које сам вајао ноге завршавају корењем. Тај узлет у мени самом на крају се вратио земљи. Тек када слетиш тајне ти постану на дохват.

*
                 позивам све од бакарног кала
            стрмо ка небу језиком вала
       под каишем чврсто стегнуте звезде
   осмеси плаве посвуда језде
 забодено перо у телу сан
поворке сени лете кроз дан
горе
  само горе
      где све тежи
          где уснуло царство звездолико снежи
                речи и грумен непатворено леже
                      настају слике што измичу беже
                            ухваћен мехур са ноћног неба
                                  уста пуна речи соли и хлеба
                                        размичу се сенке дан се буди
                                            тело уз тело таласе гуди
                                              мудрог корења брбљиве гране
                                               на сваку по плод и птица да стане
                                           и све жути вене престаје цвасти
                                       ходат до краја наједном пасти
                                   из порушених тела узлећу сенке
                                 потоци наших векова реке
                              а поврх таласа осмех се пени
                            ко рибе клиске што измичу трени
                          јато слив речи небесима плови
                             доле све клеца осташе снови
                                 грле се дужице од светла и влати
                                     умире звоно
                                           умиру сати
                                                  запеваше звезде у дечијем поју
                                                     светлост и тама у вечитом боју
                                                      расплетена крила изаткане таме
                                                    свргнуте зоре чула још маме
                                                 под рукама камен сирова стена
                                             зове ме зове та једина жена
                                          из ње дувају прашине звуци
                                      додир белине душа у руци
                                  под језиком укус шкољке и соли
                                камен и вода ваистину голи
                              напољу пљушти жито себе лије
                            с музиком длета срце љубав бије
                            голе тетиве у камену ласи
                             ударац чекићем помаме гаси
                               у махнитом плесу све око главе
                                  прште љуспине те звездице славе
                                       распевано пред очима посве бело
                                             вајар и камен тело уз тело
                                          заједно поје вајар и камен
                                      буди се живот радошћу славен
                                   далеким језиком небеске трубе
                                 у луку таме срца се дубе
                               и не стиже далеко твог гласа снага
                              судба је епос пораз слава
                             испевај мук и немуште речи
                             далеким срцима бићеш тад већи
                               опевај поразе ограшја своја
                                 певај у крви сузом свих боја
                                    изгубити замаљске битке своје
                                        памти те песма и деца што поје
                                           пораз у бити наша вечна слава
                                             нација снива поред главе глава
                                         неизговорене осташе срца мојих мисли
                                       памте нас кости у грчу се стисли
                                   виси над главом златаста грана
                              бол и рана телу вечна храна
                         тек дрхтавим гласом јесење руже
                   стрмо ка небу све више
                 све дуже
                а ветар нек носи прашњикав конац
                уморној глави корен ослонац
                  последњи залазак последњи пламен
                     на челу још носиш свог анђела прамен
                       молитва наша плавог кова
                            цркве спаљене
                               без зидова
                              крова
                          остала без капе гола глава
                       ал чека је постеља звездана плава
                  ништа је наше богатство света
             чак и то ништа
         свету још смета
       го и усправан под сунцем ти стојиш
       и такав сметаш
        јер и даље постојиш
          не требају свету чувари душе
               доброта је флуид од чега се гуше
                   брисати твом корену семе
                       па нек с тобом истина вене
                           доста си био свету савест чиста
                               што из реке израња као каква биста
                                    а свет помамљен од човека јешна
                                         помагај боже
                                           душа им грешна
                                            и зато позивам све
                                     од бакарног кала
                               стрмо ка небу језиком вала
                           под каишем чврсто стегнуте звезде
                        осмеси плаве посвуда језде
                      забодено перо у телу сан
                     поворке сени лете кроз дан
                       горе само горе где све тежи
                         где царство наше звездолико лежи
                          изгубит сећање на своје тело
                              није оно највеће божије дело
                                  Бог у нама сни и спава
                                      две обале плави свезана сплава
                                          лези хеј лези смирен ми био
                                             свет до тебе није ни снио
                                              опружи си тело поноћ док блиста
                                              неувела крошњо од листа до листа
                                          народ поноре своје у теби слави
                                    дубина је зденац потонулој глави
                             рођени наги живели голи
                       засени погледом поновне боли
                 небески хор погледе ниже
              бићемо једни другима ближе
            заборави пера рзањ жут
             човек је човеку једини пут

Ласло Силађи

/Преузето из часописа МОЈА ЋИРИЛИЦА, број 1-2, 2012./

Скулптура од мермера балерине Марине Олењине

Постави коментар Blogger

 
Top