субота, 09. мај 2015.

Виктор Иго: БОГ (фрагмент)


БОГ (фрагмент)

– Ко си ти, што ме пречиш тамо куд се запутих,
Мрачно биће, што дрхтиш од даха ове тмице?
Рекох.

          Он одговори: – Перо сам тамне птице
Ноћи и сјаја, паун сазвежђа, сличан лири
Црној што се у овај бескрајни простор шири.

– Зовеш се?

          – За те – рече – што једну страну свега
Видиш, а не смисао, и далек си од њега,
Ја Људски Дух представљам.

                                           Легија ми је име.
Моћни сам хор звукова и речи, и са њиме
Бивам неодољива зараза свакој души.
Дах сам а и пепео, ватра и дим што гуши.
Зверски сам нагон или божански занос свети,
Пролазник онај моћни и нестварни што лети
Кроз свет к’о ветар, звезду и искру проносећи
– Пошто сам дах тог света – у свакој својој речи.
Дах сам, али не уста; јер зефир обори ме
И дигне; а кад дахнем, све сам рекао тиме.

Џин сам и кепец, лажан, истинит, глух и звучан,
Утихли пук у ноћи, у зори народ бучан.
“Ја” и “ми” једно другом у мени противрече;
Свеукупног мишљења плима кроз мене тече.
Као авет времена – године, века, дана –
Маглуштина сам људска што струји, узбуркана.
Вечна сам противречност, човече; мене она
На мрачном точку врти као свог Иксиона.
Гомила коју зову демоном, Демос ја сам;
Врвим, чекам; смехом се или пак плачем гласам.


Носим моћ урагана у стубу тромби сличном.

Пребивам и у скромном огњишту породичном.
Од угарка ја отмем варницу пробуђену

Што такне тамну клицу, у лобањи скривену
Иза чела сагнутих, па додир искре ове
Експлозију у духу мудрацâ изазове.
Ја бдим и живим уз њих, мишљу им својом служим,
Па лозу Сабињана с фландријским хмељем здружим,
С галским смехом ведрину атичке веселости;
Здрав разум, благи закон античке безбрижности,
Мир и слобода, радост, пиће су духа мога;
Њим ја Еразма, Стерна, па чак и дивљачнога
Мог Дидроа опијам; Раблеу дам да пије
Из амфоре где жеђ је гасио Хорације.




Он настави:

           – Довикнем сваком ко нешто смера:
Доста. Заврши. Ја сам осредњост неизмерна.
Када год неко каже: умерен или средњи,
Осредњи, посреднички, ни први ни последњи,
Сваким таквим изразом баш мене он зазива,
А то каткад похвала, каткад увреда бива.
Дух сам Средине, зато не срећем у висини
Јехову, ни Иблиса у његовој дубини;
У бројању сам Мноштво, међа у постојању,
Запрека свакој тежњи ка претераном знању,
Тражењу, тежњи к циљу и стизању до њега;
Ја сам Сви, и зато сам тајанствен душман Свега.
Ја сам закон застоја, ограде и видика,
Закон који и целе природе бива слика;
У висини сам етер што плави се, ал’ гуши,
У понору – тежина са којом се све руши.
Ја сваком кажем: – Ево твог круга. Чекај. Стани.
Јер свему што постоји међа и крај су дани,
Све мора, не ширећи облике своме бићу,
Да трпи сплет закона што се у њему стичу.
И Граница и Центар бивају моје име;
Ја сам праг свеколиких светова; бдим над свиме.
Увек све обухватам, присвајам, потчињавам,
А чим крајност осетим, ње се ужасавам
– Но лудости тек мало, мудрости много више.
Моја воља заносе и смела хтења брише;
Хоћу да род се људски стварности придржава
Па у доброти здружим тог пса и овог лава;
Дах сам и терет, стога ништа не измакне ми:
Све духовно к висини, све плотско ка дну стреми.
 


А објашњење за то у спознаји се крије
Да сам тек дух, тек ветар саздан од материје;
Твар сам неопипљива, па ипак бивам сила

Што покреће сокове под кором, кроз сплет жила,
Што смрачи сва зрцала на која мој дах падне.
Ја чувам мислиоце, те крхке муве јадне,
Од бескраја и свих му омамљујућих сила.
За ноге држим оног ком азур хвата крила.
Отров сам, зло и добро, и бука и тишина;
У висини сам подне а поноћ сред дубина;
Ја сам покрет вечити, алтернатива мрачна,
Време које изводи пред свет, к’о ура тачна,
Низ апостола дању, а ноћу низ владара.
Велико чиним лепим, па уметности стварам.

Ја упирем кроз тмине од меса и од крви
Поглед роја зеница у људски род што врви.
У исти мах свеопшти, ја сам и делимичан.
Ја се из паре родим, небеској киши сличан,
Као цвет каменике, из хридине процветам;
Бивам у бродолому, ливадском стазом шетам;
С одећом дављеника на неком валу плутам,
Уз међаш неке њиве ил’ неком цестом лутам;
У бакљи сам што трне, у цвету који вене.
Безбројним именима називали су мене:
Демокрит, Аристотел, Лукијан, Езоп, Данте,
Диоген, Тимон, Плаут, Лок, Бејкон, Свифт, Сервантес,
Русо, Волтер – њихова ја бивам слика верна.
Јер ја сам резултанта те земље, неизмерна:
Разум. –

Виктор Иго
/Пријевод с француског: Никола Бертолино/


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нема коментара: