0

ЖИВИМ У УБЕЂЕЊУ, НЕ ЗНАМ КАД ЋУ КУЋИ

На другом дугмету кошуље,
где се колебам у смелости,
једна небрушена реч ти остала
да навија за моје прсте.
Ти си једини ветар коме је
пошло за руком да се заглави..
То чега се ти плашиш, ја гризем за врат.
Сабиј ме у просту,
с крајева посечену реч
да се два пута не искупљујем за страст
и пар придева да претерају уместо тебе.
Мој говор тела јеца.
Зато што ми је тешко да верујем
у сиже твојих капи,
вечно ћемо ћутати суви на киши.
Стојим иза речи због којих
босонога могу да ходам Сибиром...

Моје срце је било Сибир, драга...
И твоја боса стопала
остављајући свјетлуцаве трагове
отопила су га сасвим.
Разградила си берлински зид око њега
као некадашњи бјегунци из East enda -
тврђаве саткане од страхова
повезаних тајним каналима
суза, исплаканих због сваког
ко је додао по једну циглу
у “изградњи” крхотина срца.
Једина ти си имала чаробну моћ
да их спојиш изнова.
Хватај моменат, не питај зашто!

Наташа Андрић & Предраг Бубања


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top