 |
често сам на обали језера
ту гдје се небо у води одсликава
и постају једно и нераздвојиво
одмарам се и скупљам снагу
преиспитујем већ пријеђено
изгубљено и остварено
у првом загрљају јутарњег сунца
кад затрепери лист јасике
кад залелуја цвијет маслачка
кад се буди из сна зова
и мирисом пчеле мами
кад заплове прве патке
светачки мирно
ослушкујем говор тишине
и њен повремени врисак
и увијек изнова нестајем
у сјећању: напуштам кућу
мајка крајичком мараме
прихвата из ока крупну сузу
и просипа чашу воде
за срећу на путу самоће
отац уобичајено ћути
његове боре на челу и лицу
не одају ништа
и слиједе слике напорне вожње
шаролики крајолици и људи
успутне станице
уски сокаци и мрачне улице
мањих и већих градова
мемљиви станови
прва кајања и несанице
и извиру све изговорене ријечи
и оне наслућене а прећутане
можда чак намјерно издвојене
и као коров одбачене
да не заразе и не боле
Мирослав Б. Душанић
 |
 |
 |
1 коментар:
На путу велике поезије.
Постави коментар