2

ПЕСМА МОЈЕ МАЈКЕ

     Памтим је по ћутању. Ниједна радост, а било их је мало у нашој кући, није могла натерати нашу мајку на празно ћеретање и брбљивост. Ниједна невоља, а превише их је било, није из ње мамила псовку, грдњу, проклињање. Тишина је био њен избор и њен живот. И благи осмех који је свима делила. Никада је нисам видео уплакану, осим тад кад сам је, заигран у пољу пшенице, сустигао док је  српом лагано жела зрело жито. Певала је тихо и ридала истовремено. Не сећам се песме, сећам се само свог страха од тог њеног цвиљења које је било и песма и плач.

     Загрлио сам је снажно кад се вратила из поља, на њеном лицу није било трагова суза, очи су јој поново биле благе и насмешене, али мени никад више није била иста. И сада, кад чујем да неко тихо пева, застанем и ослушнем хоћу ли у тој песми чути и плач.  У свакој песми има плача, ако човек слуша помно.

Тодора Шкоро

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

Zlatni Skarabej је рекао... петак, јул 24, 2015

...ако човек слуша помно...

Мирослав Б. Душанић је рекао... петак, јул 24, 2015

Управо тако... Но мало их је који слушају помно.

 
Top