петак, 24. јул 2015.

Тодора Шкоро: ПЕСМА МОЈЕ МАЈКЕ


ПЕСМА МОЈЕ МАЈКЕ

     Памтим је по ћутању. Ниједна радост, а било их је мало у нашој кући, није могла натерати нашу мајку на празно ћеретање и брбљивост. Ниједна невоља, а превише их је било, није из ње мамила псовку, грдњу, проклињање. Тишина је био њен избор и њен живот. И благи осмех који је свима делила. Никада је нисам видео уплакану, осим тад кад сам је, заигран у пољу пшенице, сустигао док је  српом лагано жела зрело жито. Певала је тихо и ридала истовремено. Не сећам се песме, сећам се само свог страха од тог њеног цвиљења које је било и песма и плач.

     Загрлио сам је снажно кад се вратила из поља, на њеном лицу није било трагова суза, очи су јој поново биле благе и насмешене, али мени никад више није била иста. И сада, кад чујем да неко тихо пева, застанем и ослушнем хоћу ли у тој песми чути и плач.  У свакој песми има плача, ако човек слуша помно.

Тодора Шкоро

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

2 коментара:

Zlatni Skarabej је рекао...

...ако човек слуша помно...

Мирослав Б. Душанић је рекао...

Управо тако... Но мало их је који слушају помно.