0
* 22. јануар 1788 † 19. април 1824

Редови исписани на једном пехару начињеном од лобање

Не бој се - и знај да је мој дух још увек са мном;
Једина лобања ја сам из које - мада се пије, -
На супрот главама живим у овом свету тамном,
Ма шта истекло, ништа никада глупо није.

И ја сма живео ко ти; и волео и пио,
И умро; нек се земља одриче костију мојих;
Ти точи; мене нећеш окужити, ма хтио;
Усне су црва увек одвратније од твојих!

Јер боље је у себи носити сокове скупе
Но блатном гојити црву нараштај глибав и слузав;
Боље је нудити редом узевши облике купе
То пиће богова, него храну за пород пузав.

Ту, где се некад, можда, мој дух пун снаге сјао,
Кроз друге опет моја нек блесне садржина;
Када је већ из глава наш мозак ишчезао,
Какву би могли наћи замену бољу од вина?

Док можеш, пиј, јер ко зна? - можда ће будуће племе
Кад ти, и твоји ко ја будете мртво име,
И тебе спасти једном из крила земље неме,
И с мртвима стихове плешће, и пироваће с њиме.

Што не? Кад наше главе у кратком дану живота
Толико мало могу користи да нам пруже,
Пошто их поправе црви, и блатна спреми топлота,
За њих је срећа ако бар тако нечему служе.

Џорџ Гордон Бајрон
/Препјевао: Милорад Павић/



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top