2

Вријеме

Не пролази вријеме. То је немогуће. Оно није колут траке који се одмотава и на крају одмота... Вријеме је једино чега имамо у изобиљу. Довољно много за нормалан живот. Ту је Творац био дарежљив, али... Заслијепљени самим собом, придавајући пажњу, величајући себе, не примјећујемо и не схаватамо (или нећемо), да смо само кроз њега шетачи по/на задатку. (И то краткотрајни, што би рекли, на одређено вријеме.) А тај осјећај да га немамо довољно, је знак наше несавршености и неорганизованости. Када кажемо, Немам времена, Никако да стигнем и сл., први су од симптома нашег посрнућа. Тада су већ кола кренула низбрдице, и ако их не зауставимо биће касно за све... Осим за болест.

Мирослав Б. Душанић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

Veselinka Stojkovic је рекао... уторак, јул 28, 2015

Када кажемо, Немам времена, Никако да стигнем и сл., први су од симптома нашег посрнућа. Тада су већ кола кренула низбрдице, и ако их не зауставимо биће касно за све... Осим за болест.

Мирослав Б. Душанић је рекао... уторак, јул 28, 2015

Није ми намјера да паметујем (да не кажем филозофирам), али све више ми смета како мој тако и туђи изговор...
Помало је чудно да поред силне технике која нам је живот олакшала, све више кукамо /испричавамо/оправдавамо/прикривамо... све и свашта: нашу неспособност/безвољност/немарност/избјегавање... Постали смо (хтјели то или не) МАЈСТОРИ У ЛАЖИ. Нисмо искрени ни према себи самима...

 
Top