0

Бит у бивствовању 
(Душанићу одјек на јеку)

Куда смера мисао док ми као у долапу
један једини живот око стожера, око осовине, око речи,
без одмора и предаха, без било чега што би да залечи?
Баскије нам са међа разваљују, прошће скидају,
ломе калемљене младице које уместо међаша
одмах крај гробова којима смо стављали белеге,
докле се може и докле сме а одакле је туђина...
Куда смера мисао кад реч постаде камен
који разбија зубе и скрнави непца
док се премеће језиком по устима
а ако се испљуне нађу се они који пљују по њој
као да је цркотина и стрвина?
Куда кад све је само још један угушен јаук
над оним што нам у аманет оставише
а што не можемо да сачувамо
од мутаваца и мутљивица
који слободну реч и мисао
прогласише злом?
Куда, више не питам,
бауљам међ мислима,
мисли ме уче да се подигнем,
да се исправим, да корачам,
да још један колац забијем на међи
да покажем душманима и душебризницима
да сам на својој очевини, на својој дедовини,
на узораној њиви бајки, басни, поскочица,
да се одупрем злотворима како знам и умем
и пренесем тапију речи сину и ћерки
ону исту коју сам од оца и мајке у аманет,
ону исту коју су сачували деда и баба,
прадеда, прабаба, чукундеда, чукунбаба,
наврдеда, наврбаба, курђел, курђела,
аскурђел, аскурђела, курђуп, курђупа,
курлебало, курлебала, сукурдол, сукурдoлова,
сурдепач, сурдепача, парђупан, парђупана,
ожмикур, ожмикура, курајбер, курајбера,
сајкатав, сајкатавка и сви бели орлови,
све до првог међ првима вука самотника
од чијег урлика наста реч која ми је међаш
и орјентир за све касније белеге и одговоре на питање
куда даље да би се избегао јадно и бесплодно самовање,
да би се сакупило снаге да се речју и грбином подупре
дирек и зид на ком стоји икона и дечија урамљена слика,
да се голим грудобранима и грудним костима
заштити бела змија у сновима и сновиђењима
и урлик беле вучице међ кликтајима белих орлова.

Нада Петровић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top