 |
Ријеч је о Њој о супростављености и несагласности
О кавезу у који је гурнута и оковима који је спутавају
Ријеч је о углу посматрања и времену када гугутке упуцавају
Ријеч је о голубици којој сасијецају крила (тврди она)
Ријеч је о Творцу о Ђаволу о жељама и хтјењу
О поузданом ослонцу и окриљу о породичном осјећању
Ријеч је о ужурбаности и нестрпљењу
Ријеч је о сценама пропадања и неправдама (тврди она)
Ријеч је о Варварима који надиру у таласима
И несметано крстаре о пустој земљи болној души
Ријеч је о гријеху о немоћи власти о лењивцима
И одливу памети која угуши ...
И упознала је особу с којом преко чета измијени пар ријечи
Зато понекад ухвати ритам и лебди и лети као птица (тврди она)
А зна да је живот негдје другдје и да је очекују снажни вјетрови
И налети водених бујица да ће поново бити заплашена дјевојчица
Која тражи руку и сигурно уточиште
О како је тешко бити Трагач бити ловац на срећу (тврди она)
И указује на трновит пут којим је газила и још увијек гази
Растужена заморена остављена да трули између четири зида
А спасиоца нема као да се нико не усуђује као да је душа њена
Тврд орах коштуњичав с којим ломиш зубе
А не памук ...
А дан се некако поднесе и када киши и кад је врућина
Онда дође сумрак и брзо сручи се вече као олово тешко (тврди она)
И као на модној ревији смјењују се особе којих поодавно нема
Упокојене су а зову је моле вуку за рукав псују оптужују
Или једноставно ћуте и прате у стопу и ишчекују
Зашто се на Њу каче крв јој пију не дају да склопи очи
Зар није доста било што бијаше слуга за њихова живота (тврди она)
И како да се смири кад кревет све више гробу постаје сличан
Само још недостаје крст на узглављу
И ако се хитно нешто не измијени у коријену одлучујуће битно
Неће ни моћи изаћи из ноћи око њеног врата канап ће да стеже
Ил ће њене вене бити пресјечене ...
(О како је Она растужила мене...)
Мирослав Б. Душанић
 |
Нема коментара:
Постави коментар