0
* 22. август 1945  † 04. септембар 2008
   «Често се изражава мишљење да уметност наводно представља затворен и самодовољан систем и да обрађивање сваке теме у уметности мора бити потчињено њеном главном циљу – стварању највиших естетских вредности. На нивоу уобичајеног схватања ово се поима још простије: задатак уметности је да разоноди публику, да одвуче човека од светских брига и животних потешкоћа, погружавајући га у стихију маште, слободних фантазија итд. Животна истина, чак и обична истина свакодневице, а да не говоримо о Највишој Истини, понекад се ћутке, а понекад громогласно, проглашава за необавезну, па чак и непожељну категорију.
   Сами уметници су склони да тврде да је уметност једноставно начин да човек изрази себе, несвесна потреба душе “творца”, а питање коме је то и зашто осим њега самог то потребно – тобоже нема смисла. Неки у уметности виде средство за успостављање макар привида душевног (чешће га погрешно дефинишу као духовно) јединства себе и света, који их окружује – путем погружавања тог света, опет у стихију својих унутрашњих променљивих стања.
   А ако се неко, макар и бојажљиво усуди да претпостави да ће такво самоизражавање и погружавање за околину имати смисла тек кад се приближе осмишљавању Вечне Истине, - такав дрзник ће бити жигосан као неко ко се нимало не разуме у уметност. “Творци” и њихови поклоници су уопште врло егоистични и деспотски настројени, премда најгласније изјављују да су спремни да свој живот положе за слободу.
   Приметно занемаривање Истине у уметности се појавило у време Препорода. Један од главних разлога за то било је раздвајање свести, која је одвојила материјални земаљски свет од сфере религиозног живота и цепање идеје света. “Уместо да се смисао лепоте и истине чува у оној нераскидивој вези, која, наравно, може да смета брзини њиховог појединачног развоја, али која чува општу целовитост људског духа и истину његових испољавања, западни свет је насупрот томе засновао своју лепоту на обмани уобразиље, на засигурно лажној машти или на крајњој напетости, једностраног осећања, које се рађа из намерног раздвајања разума,” писао је руски религиозни мислилац И. В. Кирејевски.1 Раздвајање лепоте и истине проузроковало је ненадокнадиву духовну штету. Лепота је била боготворена и постајала је сама за себе највиша истина.
   Као пример сетимо се једног дела Рафаела, чију уметност сви признају за известан неки еталон естетског савршенства. Ево шта је уметник представио једном приликом: на фону лепог храма-ротонде одвија се веридба двоје младих људи који се несумњиво воле. Гледаоцу преостаје само да се радује због младих заљубљених људи и да им пожели много година слоге и љубави… кад изабрани сиже не би носио наслов “Маријине заруке”. Дакле, тај лепи младић, којег је с таквим савршенством приказао велики сликар није нико други до старац Јосиф?! Али може ли равнодушност према сакралном смислу јеванђељског догађаја бити искупљена и највећим уметничким достигнућима?!
   Данас се и где треба и где не треба цитира мисао Достојевског: “Лепота ће спасити свет.” Овим се заправо оправдава уздизање естетских својстава сваког уметничког дела, и њихово проглашавање за вредност по себи. Међутим, у роману “Идиот” одакле је узет овај цитат, говори се о лепоти у њеном духовном смислу, о лепоти у оном смислу, који је јасно формулисао В. Соловјов: “…лепота пре свега треба да буде вредна, па тек онда пријатна… лепота је само опажајна форма добра и истине”,2 односно ради се о лепоти, која је неодвојива од Истине. Што се тиче лепоте у њеној чисто естетској ипостаси, није ли боље да се замислимо над другим исказом Достојевског: “…Лепота није само страшна већ и тајанствена ствар. Ту се ђаво с Богом бори, а бојно поље су људска срца”.3 Зашто не би могло да се претпостави да у извесном тренутку лепота може да подстакне човека да ђаволу да предност у односу на Бога?!
   Бог је јединство. Јединство и јесте идеал људског постојања. “Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и Ја у Теби; тако да и они у нама једно буду” (Јн. 17, 21). Све демонске радње су усмерене на уништавање јединства, на цепање и кидање веза међу људима, међу творевином и Творцем. У хаосу процеса цепања најопасније је цепање свести, које води ка неспособности да се свет и све животне појаве доживљавају у својој целовитости. У раздвојености лепоте од истине открива се управо исцепканост свести. Естетско савршенство у таквој свести постаје главно мерило вредности уметничког дела и по вољи уметника-творца лепота може да затвори пут према Истини Творца-Сведржитеља.
   Сви процеси цепкања и супротстављања Истини су у наше време дошли до крајњих граница. Лаж се намеће као истина и у томе се види права предодређеност уметности као сфере измишљотина и фантазије, која искључиво ради тога постоји у систему датих вредности. Ово је недвосмислено изразио добитник нобелове награде за књижевност Камило Хосе Села: “…Заједно с мишљу и слободом способност уобразиље и измишљања се појављује као трећи услов људског постојања; оно придаје црту истинитости оному што се ван уобразиље не признаје чак ни као проста лаж.” Може ли лаж да разобличи себе отвореније? Међутим, Села вероватно ни сам не схвата заиста оно што је рекао, јер је његово мишљење раздвојено: “…Рационалистичким тумачењима света, која су потчињена емпиријским чињеницама додају се сва остала тумачења, оно што произвољно пада на памет свакоме ко слободно мисли. Слободна мисао налази свој израз у уметничком измишљању.” Дакле, осим расуђивања и слободне уметничке мисли нема ничега? А шта је с религиозним осмишљавањем света, које заправо једино чини наш поглед на свет и схватање света заиста свеобухватним? Позивајући се на Ничеа исти овај Села непоколебљиво тврди: “Истина с великим “И” представља само замку, у коју сама ова Истина са свим својим кључевима, ланцима и локотима може да ухвати све оне, који су свој живот посветили њеном тражењу… Међутим, можда се поново треба замислити над ничеанском пресудом у контексту који сам Ниче не би одрицао – у контексту постојања измишљотина и уобразиља?”4 Уметност се тако претвара у својеврсну религију. Измишљена лаж заузима место Истине.
   “А Исус им рече: кад би Бог био ваш Отац, љубили бисте Мене; јер Ја од Бога изиђох и дођох; јер не дођох сам од Себе, него Ме Он посла. Зашто не разумијете говора Мојега? Јер не можете ријечи Мојијех да слушате. Ваш је отац ђаво; и сласти оца својега хоћете да чините: он је крвник људски од почетка, и не стоји на истини; јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори: јер је лажа и отац лажи. А Мени не вјерујете, јер Ја истину говорим. Који Ме од вас кори за гријех? Ако ли истину говорим, зашто Ми ви не вјерујете?” (Јн. 8, 42-46).
   Процеси који се развијају у савременој уметности јесу последица самообожавања човека, што је веома лако уочљиво. Кад уметник тврди: “Ја говорим истину,” и ставља акценат на “ја” истина може да постане и небитна под притиском самоутврђивања слободне маште творца.»

М. М. Дунајев

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

1 Кирејевски И. В. Изабрани чланци. М., 1984. стр. 233.
2 Соловјов В. С. Књижевна критика. М., 1990. стр. 188.
3 Достојевски Ф. М. Целокупна сабрана дела, т. 14, Л., 1976. стр. 100.
4 Књижевне новине. 1989. 8. новембар. 


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top