 |
7. јун 1958.
Нашао у ћошку комад сира, бачен ко зна кад. Около армија инсеката. Истих оних које замишљамо како довршавају последње остатке мозга. У размишљању о сопственом лешу, о ужасним метаморфозама које ће претрпети, има нечег смирујућег: тако се наоружава против туге и зебње; тај страх који поништава хиљаде других.
Постојаност мојих мрачних визија зближава ме заувек с пустињским Оцима. Пустињак усред Париза.
Ја не верујем да су врлине међусобно повезане и да ако имамо једну, имамо све. Оне се заправо међусобно неутралишу; љубоморне су. Зато таворимо у осредњости и стагнацији.
Господе, зашто ме ниси обдарио молитвом? Нико ти на свету није ни ближи ни даљи. Малчице сигурности, комадић утехе, само то од тебе тражим. Али ти не можеш да одговориш, не можеш.
Емил Сиоран
Нашао у ћошку комад сира, бачен ко зна кад. Около армија инсеката. Истих оних које замишљамо како довршавају последње остатке мозга. У размишљању о сопственом лешу, о ужасним метаморфозама које ће претрпети, има нечег смирујућег: тако се наоружава против туге и зебње; тај страх који поништава хиљаде других.
Постојаност мојих мрачних визија зближава ме заувек с пустињским Оцима. Пустињак усред Париза.
Ја не верујем да су врлине међусобно повезане и да ако имамо једну, имамо све. Оне се заправо међусобно неутралишу; љубоморне су. Зато таворимо у осредњости и стагнацији.
Господе, зашто ме ниси обдарио молитвом? Нико ти на свету није ни ближи ни даљи. Малчице сигурности, комадић утехе, само то од тебе тражим. Али ти не можеш да одговориш, не можеш.
Емил Сиоран
 |
Нема коментара:
Постави коментар