0
ПРОСВЕТА, Београд 1988.
— Шта смо то онда ми? Луде? Несрећници? — Најзамршенији људи на свијету. Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме у страху од ма каквог рјешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мржњом. Хтјели смо да се сачувамо, а тако смо се изгубили, да више не знамо ни шта смо. Несрећа је што смо завољели ову своју мртвају и нећемо из ње. А све се плаћа, па и ова љубав. Зар смо ми случајно овако претјерано мекани и претјерано сурови, разњежени и тврди, весели и тужни, спремни увијек да изненадимо свакога, па и себе? Зар се случајно заклањамо за љубав, једину извјесност у овој неодређености? Зар без разлога пуштамо да живот прелази преко нас, зар се без разлога уништавамо друкчије него Џемаил, али исто тако сигурно? А зашто то чинимо? Зато што нам није свеједно. А кад нам није свеједно, значи да смо поштени. А кад смо поштени, свака част нашој лудости!

Меша Селимовић

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top