0
Мирослав Б. Душанић
        (...) Човек као човек је есхатолошки проблем и његова територија решавања веома је далеко од науке. Захватајући од теологије, историје, психологије, карактерологије, филозофије културе настала је нова дисциплина која се привремено назива антропологија. Ако би требало одредити Оптужницу, требало би рећи да је она антрополошко дело. Њен крајњи проблем јесте постати човек и она се труди да га провизорно омеђи и осветли.
        Овде се ствара смисао најтајанственијег поглавља историје света. Недвосмислено је да постоји једна врста збивања у свету која је независна од човека: космичко збивање. Али је недвосмислено да у њему човек има своје специфично људско збивање. Ово људско увек је више него само људско, или тачније: људско постаје људско само тамо где се одваја од само људског. Како се одваја? — тако што постаје више. Где се одваја? — у религији. Шта је религија? — хтење да се постане бог. То хтење је смисао људског збивања. Испод збивања се налази религија: једна врста животног поретка која омогућава обоготворење.
        Људско збивање се одиграва на разини обоготворења. Људско око је увек усмерено на ову разину, јер све што се збива добија значење у односу на обоготворење. Таштина је преузимање привида обоготворења — што је чисто људско и управо одбрнуто од обоготворења. Зато су таштина и охолост најудаљеније од обоготворења, то је опсолутно профано стање. Али људско је више него само људско. У људском збивању, као што каже Хелдерлин: "Чак и најмање и најсвакодневније се не може лишити духа и богова". И зато поједини човек може бити само човек, охол и ташт, може да греши, може да одбаци обоготворење; људско збивање никада није: "Wer mit ganzer Seele wirkt, irrt nie."
        Живот, судбина, збивање човеково обликује се у овој загонетки: али ова загонетност је стварност људске судбине. Истинско збивање човека јесте обоготворење. У овим речима исказује се најједноставније могућа тајна која је до сада била прећутана. Али нема шта да се скрива. Бити човек значи располагати таквом судбином чија је могућност према обоготворењу стално отворена: насупрот заблудама и грешкама — могу га потиснути и опљачкати, заглупити и бацити у тамницу, судбина је отворена, у једном тренутку се може проиграти, али у следећем поновна је могућност, никада се не може потпуно напустити, може се заборавити и не може се за њу не знати. Људски живот протиче између таквих граница које се било када могу преступити, али резултата, целовитости, циља никада нема, само постоји тренутна победа, или пораз, што се пак у следећем трену може преокренути: од пораза настаје победа и од победе пораз. Ова судбина је лична a истовремено опште људска. На збивање делује држање сваког човека: заустављање једног човека у обоготворивању спречава испуњавање судбине целе гомиле људи: испуњавање судбине једног човека може повући за собом хиљаде и хиљаде људи. То је успешан човеков живот, значај великог човека, то лебди у мислима вође. То је смисао државе: живети у таквом поретку који пружа могућност остваривања. То је смисао сваке политичке, еконоске, социјалне, духовне борбе. То је скривена, али стална свест човечанства о себи самом као о човечанству.
        Све ће се теже и теже живети, јер човек увек све више зна. A ко — каже Ројсбрук — много зна и не живи према томе, изгубљен је.

Бела Хамваш
/Преузето из Лајош Сабо — Бела Табор: ОПТУЖНИЦА ПРОТИВ ДУХА (наслов оригинала: Szabó Lajos — Tábor Béla: Vádirat a szellem ellen Comitatus, Veszprém, 1991) — Превео с мађарског: Сава Бабић/

Постави коментар Blogger

 
Top