понедељак, 02. новембар 2015.

Николај Берђајев: О САВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНСТВА И НЕСАВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНА (фрагмент)

* 06/18. март 1874  † 23. март 1948
      «Људи хоће да буду слободни, неће да их приморавају на добро. А као последица безмерне слободе, која им је дата од Бога, показује се људско оптуживање Бога. Ко је крив, онда, за то што је човеков живот испуњен злом? Хришћанство ли је криво, или је Христос кривац? Па Христос никада није проповедао (оно због чега хришћанство критикују): мрзи и одбаци. Јер, да су људи следили оно чему их је Христос учио у хришћанском свету не би било ничега због чега се, иначе, устаје против хришћанства. У том смислу, у једном Велсовом* делу налази се и дијалог измећу људи и Бога. Људи се туже Богу како је живот пун зла и страдања, ратова, насиља... што постаје несносно. Бог одговара људима: ако вам се то не свиђа, онда то не чините. То је задивљујуће једноставан одговор и веома поучан. Исто тако, хришћанство постоји у свету супротстављајући се сили зла, оно дејствује у тамној стихији у којој се не толико људско зло колико зло изванљудског супротставља хришћанству. Против Христа и његове Цркве устаје — сила ада, и та адска сила дејствује не толико изван Цркве и хришћанства колико унутар Цркве и хришћанства, јер хоће Цркву да раздели и изопачи хришћанство. Ужас опустошења захватио је и света места (Јеванђеље по Матеју 24,15), али због тога она нису мање света, напротив, још су светија. Када би људи имали духовну видовитост они би свакако спознали да изопачавањем хришћанства, проклињањем за зло (за које хришћанство није криво), и преиначавањем хришћанства — они у ствари распињу самога Христа. Христос вечно пролива своју крв за грехе света и за грехе оних који се Њега одричу и који га распињу. Али о истини не треба судити по људима, а поготово не по најгорима измећу њих. Нужно је погледати право у лице Истини па опазити да из ње излази светост. Код људи одблесак Истине треба судити по добром, а не лошем, што значи да о хришћанству треба искључиво судити по апостолима и мученицима, по подвижницима и светима а не према огромној маси полухришћана, полупагана, који све чине како би искривили духовно својство хришћанства у свету.
      Два су велика искушења послата хришћанском делу човечанства — искушење прогањања и искушење славља. Прво искушење, искушење прогањања, хришћани су издржали и дали примере мученика и хероја; хришћани су се показали непоколебљивим у почетку постојања хришћанства када је хришћане прогањала римска империја, али исто тако непоколебљиви су и у нашим данима када су у Русији подвргнути гоњењу од комунистичке власти. Па ипак, много је теже поднети искушење славља. Када се император Константин приклонио Крсту, када је хришћанство постало религија државе и постало државним, — отпочео је дуготрајан период искушења славе. А то искушење хришћани нису поднели тако успешно. Хришћани су се често сами претварали од гоњених у гониче, јер су попустили жељи да владају целим светом. То је оно чиме су многи хришћани изневерили хришћанство, постали су предмет оптуживања хришћанства. Али и поред расутог духа, хришћанство не може бити криво зато што људи нису знали да носе радост његове славе светом, и што се његова слава преобразила у искривљење самога лика хришћанства. И још једанпут био је распет Христос од оних који су себе прозвали његовим слугама на земљи, не разумевајући каквога су духа.»

Николај Берђајев
/Са руског превео: Предраг Р. Драгић Кијук/

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

* Херберт Џорџ Велс / Herbert George Wells (1866-1946), познати енглески књижевник који је по струци био биолог, изузетно уважавана и утицајна личност европског културног живота до почетка другог светског рата. Иако највише превођен због популарно историјских и научних дела, као и романа из области фантастике ("Рат светова" на пример) - остао је не мање познат по делу "Историја света".
 
Мирослав Б. Душанић

Нема коментара: