1

Немир

Слушам женино дисање
И откуцаје часовника

Пробудио сам се
Тијесно ми у кревету
Али остајем прикован
Болом у кичми
Десна рука ми утрнула
У устима горчина
Коју не могу испљунути

А звијер је остала у сну
И рушевине моје куће
И моја сјенка која трчи
Боса кроз поље коприва
И тражи сигуран заклон

Св. Јован Милостиви, 2015.

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

Zlatni Skarabej је рекао... петак, новембар 27, 2015

Мирославе... Читам твоју песму Немир... Још се нисам најбоље пробудила... Испијам прву кафу и изнова читам... Ево је друга кафа стављена да се кува, а мој поглед још увек закуцан за одјеке који су се створили у мени након првог читања... Враћам се смислу, враћам се речима... Враћам се себи, и себе саму питам, чему наше писање кад твоје песме објаснише цео свет свима нама... Поздрав теби песниче над песницима из старе престонице...

 
Top