0
* 21. септембар/03. октобар 1873   † 24. јун 1950
СТАРИ ВАЛААМ (фрагмент)

        — Свиђа ли Вам се овде на Валааму?
       — Лепо је овде. Ево седим и гледам чиме се то веверице забављају. По благослову настојатеља био сам и у Коновецком скиту... Е, то је прави рај, света тишина... Баћушки Сисоју сам се поклонио, он је тамо схимонах, у пустињи, крај језера. Тамо се игуман Дамаскин подвизавао. Показали су ми и постељу његову сандук, у сандуку мртвачком је спавао. Отиђите обавезно у Коновецки, тамо је тако звучна тишина, никада одатле не бих отишао. Но не могу остати, све ме вуче од места до места, као птицу-селицу... Трећу годину сам већ на путу, гледам где је боље. Манастири? А шта има боље од манастира? Ту је све по правди, човека не вређају, љубазни су... и нахране, и благослове, и хлеба за пута не забораве да дају. А у граду само говоре: «Ти си луталица, овакав си, онакав си, личну карту покажи...», јер могу још и у хапс да те ставе. Због чега не зна се. И све прете: «Вратићемо те тамо одакле си дошао». Мора да им је места мало, па се човека боје. Па зар се може тако? А овде ми верују. Виде да сам стар и не траже да радим, већ ми кажу: «Иди, поједи нешто», па ми шчи у тањир наспу врх-вршни, и чајем ме напоје. А ја као у рају. Ономадне сам лисицу видео, на пању седи, маше репом, у ред се доводи. Ја стадох и не могу очима да верујем. А она мирно седи, гледа своја посла. Штавише, чак као да чека да започеномо неки разговор. Но нема она језика, Господ јој га није дао. Прекрстих је, «иди у миру Божијем, ти разумно створење» рекох јој и продужих даље. А она све гледа за мном настављајући да се чисти. Чудо, заиста! А сада се ево радујем веверицу посматрајући. Седела је ту код капеле, као да је дошла да се помоли. Гледам, а у капели шишарке јеле. Биће да су себи за зиму спремиле или тек тако, ради игре неке њихове. А колико је у скиту рибе! Изјутра сам био, видео својим очима. Монах, који тамо са оцем Сисојем живи, рекао ми је: «Дотакни је штапом, помилуј, неће побећи». Окупиле се рибе на сунцу, крљушт им се на сунцу прелива. Не, нису штуке, већ су, како се оно зову, ..., не нису караши, већ ће бити да је клен, глатка нека риба, глатка, или је то сиг? Не знам ти ја то. И ја штапом пођох пут јата риба, дотакох их. Ништа, не плаше се, чешкају се о мој штап. Помиловах их. Налик су густој, густој рибљој чорби. За манастир их лове кад када затреба. А они ни једну једину. Они чак ни на Васкрс рибу не једу. Тако је строго у том скиту. Лако се, веле, лове, не беже. А колико је печурака! Рујнице се већ по обронцима могу наћи. Има и папрењача, и вргања, и палчаца ... Право задовољство је овуда ходити. Али нема благослова да свак бере, све треба да је по реду. У манастиру се за то добија послушање. Недавно сам и ја имао то послушање, е, колику сам им корпу донео!..

Иван Сергејевич Шмељов

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top