среда, 18. новембар 2015.

Мирослав Б. Душанић: У ПОТРАЗИ ЗА КЉУЧЕМ


У ПОТРАЗИ ЗА КЉУЧЕМ

       Драгој Веселинки Стојковић

Постао сам заточеник сновиђења
Стрпљиво причам са мртвима
И у тој причи нема страха и горчине
Али понекад ослободим се окова
Пресијече ме оштар бол у грудима
Из мога ока кане суза
И проговори из мене пјесник
Погребним звуком црквеног звона
Отисне се у пространство
У потрази за кључем живота

* * *

И осјетим се попут уходе
Биљези полегли — Нечитка слова
Чела предака урасла у маховину
Пси постали вуци завијају реже
Подивљале кућне змије
Све слике ми стране отуђено бјеже
Ни завичај више уточиште није

Мирослав Б. Душанић




Кључа би и било 
Драгом Мирославу Б. Душанићу

Наиђу часи
Дођу овакви и онакви
У ноћи уочи Светог Ђорђа
Славе мога оца
Дођоше ми гости
Све моји драги

"Добро ми дошли"
Браћа моје мајке а моји ујаци
Које годину по годину прими драги Бог
Којима се обрадовах са којима се изгрлих

* * *
Вечерас је небо и над Врањем било
У буктињама жара и пламена
Необично као ових дана над Београдом
У необичним играма и сказањима
Песма велика велика занета висока
Као јулски житни дан
Као отежала јесен од плодова
Као срца узаврела врела
Као ватра у огњишту

Еј, да је тако, да је тако!
Да није ове муке домаће планетне
Огромне Огромне

Да нам корење не гасне стабла се ломе
Плодови црвљају...
Кључа би и било Било

18. новембар 2015.

Веселинка Стојковић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

16 коментара:

Unknown је рекао...

Какво савршенство певања... Колико значности у песми…
... Узалуд покушавам да Вам се певањем јавим...

Unknown је рекао...

Кључа би и било
Драгом Мирославу Б. Душанићу

Наиђу часи
Дођу овакви и онакви
У ноћи уочи Светог Ђорђа
Славе мога оца
Дођоше ми гости
Све моји драги
Браћа моје мајке а моји ујаци
Које годину по годину прими драги Бог
Којима се обрадовах са којима се изгрлих

* * *
Вечерас је небо и над Врањем било
У буктињама жара и пламена
Необично као ових дана над Београдом
У необичним играма и сказањима
Песма велика велика занета висока
Као јулски житни дан
Као отежала јесен од плодова
Као срца узаврела врела
Као ватра у огњишту

Еј, да је тако, да је тако!
Да није ове муке домаће планетне
Огромне Огромне
Кључа би и било било

18. новембар 2015.
Веселинка Стојковић


Unknown је рекао...

Успевам ли?

Unknown је рекао...

(Не памтим ни оца ни славу
Моја се мајка по страдању мога оца
На прузи код Павловца
Између Врања и Бујановца
Вратила својим родитељима)

Миррослав Б Душанић је рекао...

Драга Веселинка,
Ја волим реакције: коментаре, одговоре, приговоре, надопуне, паралелне текстове и слично... То увијек изроди "нешто непредвидљиво"...

Unknown је рекао...

Кључа би и било Било

Unknown је рекао...

Кретање духа.

Unknown је рекао...

Наиђу часи
Дођу овакви и онакви
У ноћи уочи Светог Ђорђа
Славе мога оца
Дођоше ми гости
Све моји драги
„Добро ми дошли“
Браћа моје мајке а моји ујаци
Које годину по годину прими драги Бог
Којима се обрадовах са којима се изгрлих



Unknown је рекао...


Би песма!
Хвала Вам, драги Мирославе.

Миррослав Б Душанић је рекао...

Надам се да "уклопих" по Вашој замисли...
Ако не, реагујте поново...
Поздрав!

Unknown је рекао...

Поздрави!
Захвално,
Веселинка Стојковић

Unknown је рекао...

Погледах ова два склоњена реда (у покушају да идем даље), па их вратих...

Еј, да је тако, да је тако!
Да није ове муке домаће планетне
Огромне Огромне
Да нам корење не гасне стабла се ломе
Плодови црвљају
Кључа би и било Било

Миррослав Б Душанић је рекао...

И та два стиха смо удомили...
(У Хилдесхајму је тмурно, јако вјетровито, повремено киши...)
ПОЗДРАВ!

Unknown је рекао...

Дан је овде био сунчан и леп. Мало те лепоте и сунца Вам шаљем с поздравима и захвалношћу, Вама, драги Мирославе, Лидији, Породици Вашој. И од моје професорке Вере Ценић, која у овом месецу пуни 85 година (9 крупних белих ружа), од Ценића, од којих сам се управо вратила.
Веселинка Стојковић

Миррослав Б Душанић је рекао...

Хвала! Хвала! Хвала! Дивну ми вијест прослијеђујете. Сусрет са професорком, то је већ нешто посебно. Можда/Нажалост, у данашње вријеме и риједак доживљај... Желим да то дружење још „на многаја љета“ потраје... Ја сам од оних ријетких људи који јесен сматрају најљепшим годишњим добом, можда и због тога што сам рођен у позну јесен – 23. новембра. У мом завичају је јесен била увијек празник боја и плодова...

И наравно, од срца узвраћамо поздраве...

Unknown је рекао...

Еј, да је тако, да је тако!
Да није ове муке домаће планетне
Огромне Огромне
Да нам корење не гасне стабла се ломе
Плодови црвљају...
Кључа би и било Било