понедељак, 30. новембар 2015.

Веселинка Стојковић: Слушам песму искони


Слушам песму искони

Море удара о обале, а ја сам на обали и
               слушам песму искони.
И јуче је море ударало о обале, а човек је
               седео на обали и слушао
               песму искони.
Сунце се разастире, расипа, удара ми у чело,
               очи, оживљава дан.
Сунце је посипало воду и обале као јуче, и
               као и претходног дана
               вода и обале су му се радовали.
Галебови су се подигли у небо, и моје очи су
               кренуле за њима. Тамо доле чује се брод.
Вијање галебова на небу је као рујање риба у
               води. И човек удара челом о вечност
               тражећи јој крај и почетак.

Веселинка Стојковић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

5 коментара:

Veselinka Stojkovic је рекао...

очи, оживљава дан.

Мирослав Б. Душанић је рекао...

И поред толико помоћних средстава моје очи ме издају...

Veselinka Stojkovic је рекао...

Компјутер... Треба се склањати коликогод се може.

Шта да Вам кажем, до – Бескрајно хвала! драги Мирославе... Фотографије су савршене. Хвала Вам много, много.

Мирослав Б. Душанић је рекао...

А како да Вас и друге читам без компјутера... А како да објавим мој или туђи текст...
Компјутер ми је једини излазак у свијет...
Искрен поздрав!

Мирослав Б. Душанић је рекао...

«Постепено слепило није трагично. То је као споро летње предвечерје.»
(Х. Л. Борхес: Двојник)