Иван Новчић: Избор пјесама

Ћутање I

Ћутим кад набубри усна
кад заболе вилице и зуби
ћутим у мрачном углу собе
када ме она питањем развали

у градском аутобусу ћутим
између бледих путника
и обичних смртника

ћутим
јер речи су узалудне
у времену хуља и лошег вина

ћутим само онда
кад потрошим речи

само онда када у осами
између зидова
немам жељу да пишем

А углавном уста не затварам

Ћутање II

Моја комшиница
која умире од рака јетре
замолила ме да јој понесем
торбу
уз прилично брдовит пут
јер плаши се
каже
да јој ОВО не пређе на плућа
да не одапне негде
где нико је обићи неће
а још више каже
плаши се да у постељу падне
јер никога нема
ни рода ни порода

Ја ћутим
а хтео бих нешто да кажем
да прозборим коју
као да о смрти
знам више од других
ја ћутим
док тежина торбе
у прсте крв удара

и зноје се док ћутим
док одвратна њушка моја
свезала ми језик

Ћутим

А углавном уста не затварам

Ћутање III

(Тата, остао ми Леси на ланцу)*

Дечак Слободан Стојановић
из Доње Каменице
једнога јутра
вратио се по заборављеног пса
и нестао.

Касније су пронашли
ране у облику крста
до лакта исечене руке
и стопала без иједног прста.

Док његов отац Илија
радује се одласку са овога света
ја размишљам и ћутим
рађају ли људи само људе
илʼ понекад другачије буде
па провуку и понеку звер.

Загледан
у свог једанаестогодишњег сина
док игра се са својим псом

ћутим

а хтео бих нешто да кажем

ћутим и реч не проговарам.

А углавном уста не затварам.


◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

* Јунске ноћи 1992. године у селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају, убијен је једанаестогодишњи дечак Слободан Стојановић. Слободан је са својим родитељима био принуђен да се склони у суседно село, код својих рођака, јер су снаге Насера Орића надирале и биле спремне свакога часа да упадну. Када су били на сигурном, дечак се сетио да је заборавио свог пса и замолио родитеље да га пусте да се врати. Пошто му нису дозволили, зором је кренуо ка свом селу где су га ухватили. Утрчао је право у руке онима који су већ почели да убијају све српско. Убила га је Албанка Елфета Весели, из истог села. Иживљавала се над  11-годишњим дечаком, доказујући се пред Алаховим ратницима. После годину дана пронађено је унакажено тело у фази распадања, са разбијеним зубима и расеченим стомаком. Убица је и даље на слободи.

Оргије над Србијом

Прво смо те онако чедну и мирисну
Начинивши прве кораке у љубави
Извукли са петроградског бала
Пресвукли, обукли у црвене хаљине
Обојили бојама страсти
Увели у бисерне кочије.

Упрегнусмо затим сребрне атове
Са златним гривама и шареним кићанкама
Путујте каруце, беше ли то бајка ?

Онда те напрасно
Без најаве ледених богова прозвасмо курвом,
Бестидном дрољом развратних ноћи
Неких нама непознатих предграђа,
Јер чекајући лажнога цара
Изменисмо ток своје судбине.

Не беше нам доста
Већ те онако поцепану, јадну и  огољену
Набосмо на кочиће и куке
Реметећи смирај очевине,
Творећи отров за унуке.

Ред би данас био
Да ти за четресницу како ваља и требује
Одамо све почасти,
Јер си звуком Шопенових дирки
Јер си словом Чеховљеве туге
Исписала
Шифарник страдања, образац пропасти.

Фаустовски

За све је крив ђаво,
За смрт што свуда вреба
Болести, ратове, глад.
За све што се изван
Ове кућерине дешава, он је крив.
Спреми колац, заоштри га
Кухињским ножем,
Подмажи маслиновим уљем
Да тој утвари ноћас станемо на пут.
Сунце је претворио у таму
Видиш ли, ни месеца нема
Кажем ти, репати је крив!

Рече Фауст
И склопи савез са њим.

Иван Новчић

Словенско друштво; Краљево, 2008.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић